ИН4С ИСТРАЖИВАЊЕ (4): Интересовање страних служби и покушај „прања“ предмета за „црне тројке“

Настављамо са објавом нових сазнања о постојању и дјеловању „црних тројки“ са посебним освртом на однос страних организација и представника према тој појави у Црној Гори. Појава „црних тројки“ се оријентирно везује за средину деведесетих година прошлог вијека и формирање Седме управе СДБ, која је, заједно са специјалном полицијском јединицом, била носилац планирања, организовања и реализације насиља над истакнутим појединцима, противницима режима у Црној Гори.

Управо због чињенице да су државни органи и институције плански спроводили насиље према својим грађанима многе међународне организације и службе су пажљиво пратиле појаву „црних тројки“ и њихово дјеловање све вријеме, што широј јавности, па чак ни државном руководству Црне Горе, није било познато.

Ипак, интензивно и континуирано праћење „црних тројки“ од стране међународних организација почиње од времена када мете напада постају истакнуте јавне личности и новинари почев од Рада Вукићевића и Душка Јовановића који је касније и убијен, затим Драгомира и Драгане Бећировић на које је напад обустављен у задњем моменту, преко Младена Стојовића и Туфика Софтића, па све до Жељка Ивановића, Оливере Лакић и других. Независно од тих случајева неке утицајне иностране организације су на волшебан начин дошле до комплетних списа предмета за напад на пуковника Војске Југославије Радована Алексића у Никшићу 1999. године са доказима и важним информацијама о тој али и другим акцијама „црних тројки“, што је изазвало велику нервозу код руководства безбједносног сектора Црне Горе будући да Алексић никада није саслушан као оштећени нити су надлежни органи било шта радили по том питању.

Због свега тога државни врх Црне Горе 2001. године доноси одлуку о премјештају и промјени радног мјеста за један број „црнотројкаша“ па су тако неки завршили у друге полицијске саставе, неки као тјелохранитељи штићених лица, неко од њих у ЗИКС Спуж, неко у Централну банку, а појединци на важне функције гдје се и данас налазе.

Појавом Брајушка Брајушковића и његовог инсајдерског свједочења 2013. године међународне организације су се и јавно оглашавале по том питању због чега су поједници из државног врха у глас стали у одбрану Веселина Вељовића и Миљана Перовића које је Брајушковић оптужио да стоје иза насиља над противницима режима.

Вељовић је тада, под притиском домаће јавности, али и због интересовања америчких и дипломатских представника ЕУ, саслушан на те околности којом приликом је, пред тужиоцем Сашом Чађеновићем, негирао постојање „црних тројки“ и оптужио Брајушковића да измишља и не говори истину, а полицијске функционере Василија Мијовића и Предрага Шуковића да стоје иза афере „црне тројке“. Вељовић је тада устврдио да Шуковић и Мијовић то чине из освете према њему јер је он њих наводно смијенио са руководећих дужности, што је за тужиоца Сашу Чађеновића и његову надређену тужитељку Љиљану Кликовац било довољно да одмах обуставе све активности и окончају случај.

Због притиска који је тада вршен на њега, Брајушко Брајушковић је, у једном моменту, запријетио да ће се везати лисицама за ограду Амбасаде САД у Подгорици због чега је реаговала тадашња портпаролка Амбасаде САД у Црној Гори Шели Сивер и затражила од надлежних у држави да експресно ријеше аферу „црне тројке“.

Важно је уочити да се још тада, због „црних тројки“, распламсао сукоб Предрага Шуковића са тзв. Мојковачком групом унутар власти и то највише због чињенице да је Шуковић истраживао неке случајеве насиља, прије свега напад на новинарку Вијести Оливеру Лакић из 2012. године због чега су привођени и поједини полицијски функционери блиски Веселину Вељовићу и Душку Марковићу. Тај сукоб ће се наставити наредних година и на крају кулминирати истраживањем пословања илегалних фабрика цигарета у Мојковцу након чега је Шуковић рањен у Подгорици постајући тако и сам жртва „црних тројки“.

Као што је познато, за рањавање Шуковића је био осумњичен горе поменути Радован Алексић што је врхунац бесмисла у коме су челници безбједносних служби, лажима, подвалама и манипулацијама, покушали своју кривицу, уз помоћ неких утицајних кругова у Србији, свалити на њиховог држављанина што су учинили првенствено ради стварања покривалице у односу на стране обавјештајне службе које су пратиле та дешавања будући да је Шуковић већ тада имао сарадњу са америчким експертима који су прикупљали доказе о умијешаности високих званичника Владе Црне Горе и безбедносних служби у криминалне активности, прије свега у шверц цигарета и наркотика.

У јавности је створен утисак да је Шуковић рањен због истраге шверца цигарета, што не мора бити сасвим тачно, или бар не мора бити да је само због тога. Као разлог покушаја Шуковићевог убиства не треба искључити ни његово ангажовање на разјашњавању напада на новинарку Вијести Оливеру Лакић за који је, као налогодавац, сумњичен управо Веселин Вељовић, али је он то све негирао и чак тврдио да се напад на новинарку није ни догодио. Независно од тога, Радовану Алексићу је сасвим сигурно подметнут цио случај и створена афера око њега искључиво због „црних тројки“, односно ради његове елиминације као незгодног свједока тих злочиначких активности режима Мила Ђукановића.

У сваком случају, налогодавци напада на Шуковића и налогодавци монтираног процеса против Радована Алексића из 2016. године су исте особе. Циљ је био обрачунати се и са једним и са другим – са Шуковићем због истраживања криминалних активности врха режима, прије свега тзв. Мојковачког клана, а са Алексићем из два разлога, прво – из чисте освете за његово виседеценијско службовање у Црној Гори током којег је он, са дијелом војне тајне службе, представљао сталну сметњу режиму у Подгорици и Ђукановићевим чаушима у Београду, и друго – ради његове елиминације као незгодног свједока за „црне тројке“, на што је недавно указано током образложења Алексићеве тужбе у поступку за накнаду штете пред Основним судом у Подгорици који је у току. Управо због интересовања страних служби за дешавања око „црних тројки“ и нервозе које је изазвало то интересовање код црногорских, али и дјелова српског система безбједности, кренуло се у биједну манипулацију у намјери да се по сваку цијену, подметањем кривичног дјела недужном човјеку, „опере“ предмет „црне тројке“ и истовремено предмет рањавања Предрага Шуковића.

Изјава Душка Марковића коју је видно узнемирен, у својству шефа Бироа за оперативну комуникацију, дао у октобру 2016. године одговарајући на питања новинара Вијести Петра Комненића „да је неко пуцао на Шуковића да би се њему нанијела политичка штета“ представља врхунац манипулативности и осионости. Будући да је тај монструозни план врха режима Мила Ђукановића и његових ослонаца у систему безбједности Републике Србије доживио фијаско, против Алексића је вођена прљава кампања у циљу његове компромитације, почев од измишљања инкриминација и дјелатности које се никако не могу односити на њега, преко небулоза и лажи како је Шуковић све исценирао и да напада на њега није ни било, затим да су, наводно, „Американци наредили Алексићево хапшење“, па све до разних притисака на њега и његову породицу, што је био врхунац бешчашћа руководства црногорских служби безбједности и њихове агентуре у Београду које, како сазнајемо, и даље траје у нешто измијењеном облику.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: