• Друштво
• Насловна
• Топ 0

ИН4С АНАЛИЗА: Шта је узрок трагичног догађаја у Основном суду у Подгорици

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Фото: Жељка Бојанић

Трагедија која се десила у Основном суду у Подгорици када је Младен Булатовић активирао ручну бомбу и усмртио себе а ранио више лица је, поред низа проблема који деценијама оптерећују правосуђе, поново отворила и питање неадекватног и недовољног обезбјеђења зграда у којима су смјештени судови и тужилаштва.

Иако је ово само једна у низу трагедија које су се дешавале у просторијама судова и тужилаштва у Црној Гори и до сада више пута отварала и покретала прича о начину обезбјеђења зграда у којима су сједишта судова и тужилаштава, надлежни органи до данас нису готово ништа предузели да се то стање промијени.

Наводно је једино осмишљен план формирања Служби обезбјеђења судова и тужилаштава, што је у међувремену дефинисано Законом о судовима и Судском савјету, као и Законом о државном тужилаштву, али те заштитарске службе унутар правосуђа никада нијесу формиране нити је била шта урађено на унапређењу заштите поменутих институција.

Познато је да сједишта судова и тужилаштава обезбјеђују службеници Управе полиције, али је то деценијама рађено веома лоше, без довољно квалитетног кадра и адекватне техничке опремљености која је неопходна у оваквим пословима.

Два су главна узрока довела до оваквог стања а то је, прије свега, неодговоран однос належних државних органа према заштити правосудних инатитуција, и други, ништа мање важан, јесте чињеница да је правосуђе урушено и корумпирано до мјере да представља један од најтврђих бастиона на којима почива криминализовани режим пуних 30 година.

Те двије групе узрока не треба посматрати одвојено јер су руководства судова и тужилаштава потпуно срасла са криминализованим дјеловима институција задужних за бригу о њиховој заштити. Они су исти, чврсто спојени и представљају само кракове једне хоботнице чији се врхови међусобно сударају стварајући привид независног дјеловања иако команде и упутства добијају са једног мјеста, односно од њене главе.

Зато није чудно што дописи старјешина појединих судова са захтјевима за ефикаснијим објезбјеђењем својих сједишта остају, како видимо, без било какве реакције. Никада се нико из тужилаштва или служби безбједности није одважио да проблематизује питање криминала руководилаца полиције са дебелим банковним рачунима и њихових позиција у судовима и тужилаштвима, који су, као што знамо, више бринули о томе како ће некоме поклонити зграду – лименку и камп на Златици, како организовати црне тројке, заташкати убиства и нападе на новинаре и прикрити многе афере и тешка кривична дјела.

Да је било хапшења корумпираних челника правосуђа, тужилаца и полицијских старјешина, припадника АНБ и највиших представника власти, данас не би било ових проблема у функционисању система обезбјеђења правосудних институција и сви би их више поштовали.
Таквој полицији, која је до савршенства развила организацију трговине цигаретама и прекоокеански промет наркотика, није интерес заштита правосуђа већ управо супротно – његово урушавање и маргинализација.
Од садашњег директора полиције Зорана Брђанина се очекивало, умјесто покушаја умиривања јавности изјавама „да се то никад не може искључити“, да се бар мало осврне на учинак својих претходника који су довели до овога и појасни шта је он сам предузео на побољшању ефикасности полиције и подизању заштите судова и тужилаштава на већи ниво.

Поводом овог случаја јавност се чини се „анестезира“, прво се засипала бројним саопштењима и изјавама при чему се акценат даје на пропусте у обезбјеђењу судова, а сада 10так дана након догађаја, „као да се ништа није десило“,  а запоставља се нешто што је много важније, а то је детаљнија анализа догађаја ради утврђивања мотива који су навели Младена Булатовића на тај чин.
Из свега што су саопштили истражни органи се ипак не може закључити да ли је у питању самоубиство или је пак смртни случај услед могућег неспретног руковања и неправилног ношења ручне бомбе М75. Или је можда нешто треће у питању.

Веома је интикативан податак, ако је тачно писање медија, да је у џепу Булатовића пронађен осигурач бомбе, што нимало није логично да неко ко је одлучио себе разнијети бомбом, у тренуцима сужене свијести, претходно ставља осигурач у џеп.

Логичније је, ако је самоубиство у питању, да је осигурач пронађен на тлу или на прсту којим је повукао алку осигурача.
Реконструкцијом се мора са великим степеном вјероватноће утврдити да ли је он евентуално имао намјеру да баци бомбу у просторије суда и напустити објекат кроз излаз, па је, услед неспретног руковања (можда пребацивања из руке у руку), дошло до ослобађања „кашике“ и експлозије, за што је потребно вријеме не више од пар секунди. Ако није у питању самоубиство, тек се онда многа и врло тешка питања отварају.
У прилог тој сумњи може ићи информација да је он кренуо према излазу, како је то и саопштила полиција.
Шта год да је у питању, неспорна је чињеница да је Булатовић, чином да то уради у згради Основног суда, имао намјеру послати неку поруку која се односи на правосуђе.
Булатовићев чин објашњавати његовим наводним психичким стањем није професионално а ни коректно према његовој породици иако се, са људског и етичког становишта, исти не може ничим оправдати.

Напомињемо да се ради о осуђиваном лицу са полицијским досијеом, које је водило уобичајен живот, управљало моторним возилом и имало запослење у једној рент а кар агенцији, што значи да је било свјесно својих поступака и способно да расуђује.

Наравно, овај догађај може бити последица његове појачане анксиозности, стреса, афектног стања или неке агоније у којој се он нашао. Шта је довело до таквог стања на надлежним органима је да то утврде.

Намјерно или случајно се избјегава говорити о његовом учешћу у промету наркотика када је 2018. године у његовом возилу маке Ланчиа рег. бр. ПГ XГ 136 пронађено нешто више од 1кг кокаина, нешто мање хероина и мала количина марихуане. Јавност је остала ускраћена за информацију о томе шта се десило са тим случајем, да ли је осуђен и да ли је одслужио цијелу казну, за чије потребе је преносио пошиљку, каквог карактера су биле раније а какве у овом времену његове везе са инкриминисаним лицима, да ли је неко са њим склапао евентуалне нагодбе и много тога другог.
Све то у одређеном смислу може бити значајно за овај случај због могућих притисака које је трпио, пријетњи или уцјена којима је могао бити изложен или је пак осјећао бол због неке неправде која му је нанесена. Све то може имати везе са дилемом – зашто је баш изабрао суд за тај чин, те да ли је у питању самоубиство или пак нешто друго. Уколико се све ово не разјасни, цио правосудни систем и безбједносни апарат ће наставити по старом и све што правосуђе покушава својим протестом и апелима ријешити узалудно је.
Правосуђе у Црној Гори је, најблаже речено, у забрињавајућем стању. Свједоци смо монтираних судских процеса и пресуда које не само да су супротне неком колективном осјећају правде, који уосталом не може бити мјерило при доношењу судских одлука, већ се косе и са општепознатим правним правилима и процедурама. Најчешће су судске одлуке такве да се једноставно налазе ван здравог разума и могућности да се рационално објасне. 
Црногорско правосуђе у доброј мјери његује неправду, а не правду, и то треба отворено рећи. Правосудни систем је инструмент у функцији бивше владајуће клике, који показује невјероватну креативност у опструисању правде и у функцији је заштите налогодаца, организатора и извршилаца најтежих кривичних дјела, посебно оних који се налазе у врху пирамиде те власти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: