IN MEMORIAM: Зоран Стојковић

Пише: Александар Поповић, члан Демократске странке Србије и колега Зорана Стојковића из прве Владе Војислава Коштунице

Отпутовао је Зоран Стојковић. Један од људи који су од првог дана били у Демократској странци Србије, учесник оснивачке Скупштине, члан првог и многих потоњих главних одбора, члан извршог одбора изабраног на страначкој Скупштини у јуну 1996. године, председник Градског одбора.

Људи као што је био Зоран, људи који су господством, озбиљношћу и духом испуњавали простор у коме се нађу, људи који су чинили бољим све око себе, не стају и никада не могу стати у штуре, биографске, википедијске текстове. Добро је, стога, што нисмо делили генерацијску припадност. Што због тога не знам превише детаља о његовом животу. Што постојање тог знања и података не може да ме наведе да пишем сувопаран и досадан текст.

Делили смо нешто вредније од генерацијске припадности. Њу, уосталом, не можемо да бирамо. Делили смо припадност једној идеји. То је био наш избор. И, избором мандатара, а и исказом личног става, седели смо за истим елипсастим столом у првој влади Војислава Коштунице. Делили смо и исти спрат у дугачкој, соцреалистичкој згради министарстава у Немањиној улици. Многа сам рана јутра, док је мало ко од запослених дошао на посао, провео у кратким, брзим разговорима са њим. И толике десетине, можда и стотине пута сам, одлазећи у касне сате из зграде у којој су само брујали усисивачи спремачица, видео светло које још увек гори у једној јединој канцеларији. Зорановој.

Нисам, признајем, у тим годинама, и српским и својим, на почетку нашег посла у Влади Србије, имао времена и знања да у свакој нијанси разумем и схватим чиме се министарство које је водио, бави. Али сам инстиктивно видео колико је било важно за функционисање државе на начин на који ју је Војислав Коштуница, па и сви ми, видели. Још пре формирања саме владе, када су кадровска решења у њој била позната, примио сам телефонски позив са мени непознатог броја. Са друге је стране невидљиве линије била особа која је била, а и данас јесте, једна од водећих личности НВО сектора у Србији. Била је пријатељски настројена према влади пре наше, и све до данас, према свим владама после наше, без обзира на то ко их је формирао. Према свим, осим према нама..

Покушала је да ме убеди, запрети, објасни, не знам више који бих термин употребио, да Зоран никада и никако не сме да буде министар правде. Савршено неспреман за ову врсту разговора, здраворазумски верујући мандатару, а не особи која ме зове, завршио сам разговор и дуго размишљао због чега је баш Зоран споран? Због чега је важно да он не буде министар правде? Зашто је потребно да се у овој области не заведе ред? Непосредно након формирања Владе се овај, фронтални, напад на њега наставио.

Повод је била изјава коју је дао, којом је саопштио просту истину да Специјални суд, каквим су га прозвали медији, заправо под тим називом не постоји, да постоји само Посебно одељење при Окружном суду у Београду, па да не може да укине оно што не постоји. Ова је, чисто семантичка исправка, била довољна за нову хајку на овог вредног, доброг и поузданог човека. И опет, проблем је био он, све оно што жели да уради у ресору, проблем су били његова озбиљност, озбиљност људи које је довео у министарство, одсуство волунтаризма и авантуризма. Проблем је била његова сталоженост, она сталоженост којом је одбијао све нападе.

Напади се, једноставно, на њега нису лепили. Након идеолога и председника те Владе, уз министра унутрашњих послова Драгана Јочића и вера Драгана Радуловића био је човек који је трпео најжешће харанге другосрбијанских медија. Сви смо ми остали били у заветрини тих напада. Јасно ми је било, тада можда кроз маглу, данас када о тим данима размишљам потпуно чисто и недвосмислено, ко је био све мета. Човек који је политички вођа, и они његови сарадници чији је задатак био борба против криминала и корупције, уређење правосудног система и очување и унапређење улоге СПЦ-а у друштву.

Написао сам већ да нисам, пре формирања Владе, знао сасвим шта су послови министарства које је Зоран Стојковић водио. Било би претенциозно од мене да судим о томе какав је министар био. Свако ко ради у српском правосуђу има право да тај суд да. Знам само да у његовим и нашим годинама никоме није падала ни примисао да говори о политизацији правосуђа, о судијама и тужиоцима који припадају једној или другој странци. И знам да су ми многи људи, наши политички неистомишљеници, људи које сам сретао случајно у разним приликама годинама након проласка мандата те Владе, говорили како бољег министра правде од Зорана није било. Неки од тих људи су чак у време његовог руковођења министарством били и у јавном сукобу са њим. О њему, о његовим ставовима и схватањима, за оне који наше дане буду проучавали, остаје и интервју „Времену“ од 27. маја 2004. године. Јасне мисли, јасни ставови, јасан темељ у њему.

У нечасним једнопартијским временима Зоран Стојковић је био частан човек. У часним временима када смо, колико смо могли, мењали Србију на боље, био је један од људи који су, без пуно речи, заорали једну од најважнијих бразди. Штета је за Србију што није било никога ко би у његове бразде, добре, праве и дубоке, након 2007. године, бацио семе.

Опрости ми Зоране што те нисам познавао боље, у танчину, опрости ми пријатељу што лепши и бољи текст нисам умео да напишем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: