Опраштамо се данас од Војислава Воја Секуловог Симоновића.
Тужни смо што са овог свијета одлази људски горостас који је свуда и на сваком мјесту плијенио господством, мудром ријечју и непоновљивим памћењем и умијећем репродуковањем сјећања на људе и догађаје.
Војова дивна породица, браство Симоновића, а вјерујем и племе морачко, поносни су на све што је у животу урадио!
Ми никада нећемо заборавити Војово прегалаштво и настојање да очувамо и унаприједимо исконске вриједности Мораче и Морачана. Посебно, никада нећемо заборавити да је Војо Симоновић, тада предсједник Скупштине удруженја Морачана ,,Светигора“, заједно са Владом Стојановићем био идејни творац и покретач велике акције да се на Нишином киљану, сазида храм Светога Илије.
Знам да је био изузетно поносан и на ту чињеницу, па умјесто некролога о Војиславу Секулову Симонолвићу, објавњујем данас причу коју написах оног Илиндана 2010. Године када је освјештан храм на Нишином киљану.
ДАН КАД ЈЕ НИШИН КИЉАН
ПОСТАО НИШИНА ЦРКВА
Ово је сјећање на дивне дане , на велике, али слатке муке, и на велике Људе који неизмјерним прегалаштвом и одрицањем сазидаше храм Светог Илије на Нишином киљану.
Идеју да се крене у овај подухват, и да се на размеђу планина Лукавице и Требијеша, на вјековном саборишту и зборушту Морачана, Ровчана, Пипера, Загарчана и Жупњана, подигне храм, дали су једни од неколицине оснивача Удружења Морачана „Светигора“ Владо Стојановић, из Горље Мораче и Војислав Војо Секулов Симоновић из Доњоморачког села Јасенове. Идеја је, свим срцем и објеручке, најприје прихваћена од чланова Удружења Морачана „Светигора“ да би је потом свесрдно прихватило бројно чланство Удружења Ровчана „Гојак“, Удружења Пипера „Пипо“, Удружења Загарчана и Удружења Жупљана „Војвода Никша“, ријечју – широке народне масе.
Памтим као да је било јуче – бануше Владо Стојановић и Војо Симоновић једно јутро код мене у сједиште СНП Црне Горе код Везировог моста у Подгорици.
Владо у свом стилу, још са врата вели ми: Вуле, реци женама нека скувају по каву, а ти дај да ,,звизнемо“ по једну јутрос на зору, имамо нешто важно да ти причамо!
И би тако: Наздравих им са морачком шљивовицом ,,Светигорком“ из жбанова Влајка Маркова, а они кренуше са причом и одмах ми напоменуше да о томе што ће ми рећи, још нијесу ни са ким разговарали…
Изложише ми идеју изградње Храма на Нишином киљану и комплетан план и ширину овог подухвата, који се, у суштини заснивао на томе да Храм заправо изгради, а ко би други него, његово величанство – НАРОД.
Не часећи, дао сам им пуну подршку и као један од оснивача и пресједавајући Оснивачке скупштине Удружеља Морачана „Светигора“ и као директор СНП Црне Горе, обећао да ћу учинити све што је у мојој моћи да подупрем реализацију широких активности.
А ко је у то доба, поред Митрополије Црногорско-приморске могао покренути народне масе да реализију један такав подухват? Могла је то управо – СНП Црне Горе.
И, тако је и било – тихо, ненаметљиво, не да би било ко скупљао политичке поене, СНП-овском партијском инфраструктуром, али и још шире, код добрих људи, прострујала је намјера о овом подухвату…
Благослов за ово огромно дјело, дао је Митрополит Амфилохије, а пројекат самог храма урадио је архитекта Радован Радовић из Мораче, који је сво вријеме несебично бдио над његовом реализацијом.
Постављање камена темељца будуће богомоље на Нишином киљану, и његово освјештавање, Морачани, Ровчани, Пипери, Жупљани и Загарчани уприличили су на Илиндан 2. августа 2006. године, уз бројно присуство народа не само ових племена, већ из свих крајева Црне Горе.
Заправо, очување и наставак одржавања Сабора на Нишином киљану и јесте био циљ нас неколицине ентузијаста који смо још од половине деведесетих година прошлог вијека, уочили да је традиционални, вјековни Илиндански Сабор на Нишином киљану, гдје су се сабирали наши славни преци, почео да чили, са великим изгледима да нестане.
Ми смо, прије свега уз материјалну подршку тадашље моћне опозиционе Социјалистичке народне партије Црне Горе, истинске партије грађана Црне Горе, без било какве политизације, све до оснивања првих племенских удружења, разним пригодама и програмима поспјешивали одржавање сабора на Нишином киљану, који је из године у годину попримао елементе старог сјаја и славе саборовања ових брђанских и црногорских племена.
Још када је заживјела и једноскупим гласом Морачана, Ровчана, Пипера, Жупњана и Загарчана поздрављена идеја изградње храма Пророка Илије, сабор је постао, као некад, мјесто окупљања, виђења, разговора и договора, весеља и упознавања…
Готово надприродним прегнућем и напором, имајући у виду тешко доба у коме се градио, Храм је освјештан, и његова звона одјекнула су Морачким, Ровачким, Пиперским, Жупљанским и Загарачким планинама и катунима на Илин дан. 2. августа 2010. године.
Радост на лицима великог броја присутних била је неизмјерна, а одушевљење присутних доживјело је врхунац када се незаборавном бесједом обратио, а ко би други, него легендарни изданак Ровачких висова Матија Бећковић из Вењег Дубоког…
Ево његовог данашњег илинданског слова, на Нишином киљану:
,,Од свих Илиндана, који се од неписаних времена, славе по српским планинама, овај ће бити записан и запамћен за сва времена.
То је Илиндан, кад је у славу Светог Илије Нишин киљан постао Нишина црква.
А шта је та Црква него обретеније Нишине главе и ко би постао црква, ако не киљан, који је црква и био и коме би била посвећена, ако не пророку и Громовнику, који га је сачувао, и око њега нас окупио.
Да Нишин киљан нема других заслуга сем што је остао усправан и необорен међу нама, припадала би му та част и слава. А чим је Нишин киљан остао жив и усправан, то значи, да смо живи и усправни остали и ми, што се види и овог Илиндана.
Камен као и сваки други камен и различит од сваког другог камена, Нишин киљан уздигао се до духовног путоказа и постао занамен Нишиног вечног присуства међу нама.
И ово слово које данас изговарам пред вама, сведочи о томе како је један камен постао храм.
Тај храм јесте храм у храму, већи изнутра него споља, блискији небу него земљи, јер нема већег храма од неба, ни куполе од небеског свода.
Од кад је побијен, разурени су бедеми, обурдане куле и градови, обаљени престоли, а Нишин киљан надживео је и њих и себе, и што је бивао старији, постајао је све живљи, скупљи и светији.
Није остао ни камен на камену од толиких царевина, а један камен је свему одолео и опстао, а један камен није мало, ако је жив, а жив камен јесте црква, а црква смо сви ми у њу уграђени и око ње окупљени.
Нишин киљан, побијен је на месту где је Ниша погинуо, постао је чувенији од нишиног гроба и Нишине плоче. Да су киљани побијени тамо где год је ко погинуо, више ниједан камен неби стајао водоравно. Али Нишин киљан издвојио се и постао уочљивији од свих киљана које смо побили.Нишин крај био је почетак славе Нишиног колена.
Кад је ударен темељ Морачкој лаври, уместо: – „помози Боже краљу и краљевом колену“ Ниша је трипут узвикнуо „ Помози Боже Ниши и Нишином колену“. Краљ Стефан Немањић додао је на то: – „можда је то Божја воља!“ А Божја воља је била.
Било је више Ниша, а сви су они онај један који се рађа у костима Нишиног племена. Ону најславнију двојицу који су живели у различитим вековима, народна душа је спојила и начинила једнога и једно и од њих и од нас. Нисмо сви Нишини, али смо сви Нишини и браћа по Ниши. Ниша је олтарска ниша и камена црква, Ниша је Никша, као што је Нишић Никшић, а и Никшића и Ниша има више на разним странама. И сви су они један и од једнога, као једна свећа, вековима нажижана и никад претуљена.
Иако не може све једна мајка родити, све мајке су једна мајка, а та мајка јесте она мајка коју не псују и којој су, у овој мушкој земљи, посвећене најславније богомоље од Бијеле па преко Мораче и Пиве до Грачанице и Богородиве Љевишке и све Свете Горе.
Нишин киљан је усправљен камен, а усправљен камен јесте пралик Исуса Христа. Хришћани су живо камење узидано у највеће и најживље духовно здање чији је крајњеугаони камен Исус Христос – вечни живот и вечна љубав.
У Морачкој лаври најчувеније су иконе Светог Луке док слика Богомајку, и Светог Илије, кога храни гавран. Ниша се каже легенда под старост закалуђерио и, као калуђер, кренуо из Жупе ка сину у Ровца и Богомајци у манастир Морачу. Убијен је на месту где му је после постављен киљан на Лукавици, која је пре добила име по Светом Луки, који је и овуда апостоловао, него по луку и луковима. Зато се и зове Лукавица, а не Луковица. Родоначелник Ниша, је сестрић и јединац Немањиног бана Илијана. А Илијан се не би тако звао без Светог Илије и Илиндана. А и Свети Илија је у овим литицама могао наћи и гаврана и пећину ништа гору од оне изнад Јордана. Ова земља је камена пустиња, али вечно жива, а никад скамењена, као и Палестина.
Ниша нема презимена, а имају га његови синови. И Никшић је презиме, а нишић се зове и ветар који дува у Гатачком пољу. Никшић је добио име по области, а област по великашу који је њом владао, а та област „кључаоница од Херцеговине, стражарница спрема Црне Горе“ епископија је Василија Јовановића, Светог Василија Острошког, данашња је Будимљанско-никшићка епархија епископа Јоаникија Мићовића који ју је украсио и овим светим делом.
Као да се обистињује реч Светог владике Николаја, да Срби, кад немају пријатеља на земљи почну да их траже на небу.
Има камења и камења, киљана и киљана, једни су мртви, а други живи, једни су крај, а други, почетак времена.
Киљани се зову они које пловкама ломе и обарају, а они које померају, и оне око којих се роје чегрсти, парнице и омразе.
Нишин киљан није се никуд померио, никога раздвојио и посвађао, и тако постао стожина око које се сплео венац планина и саденуло неколико племена. Зато је и заслужио да се прометне у храм и просине, као нова звезда, у хришћанској васељени.
Тешко да је било славнијег чина у неславније и обесвећеније време. У време, кад границе служе само зато да раздвоје исти народ, исти јесзик и веру, Нишина црква укида све границе и призива све држећи их безграничном љубљвљу у бескрајном загрљају.
И ми који смо отишли подалеко, дошли смо да јој се поклонимо, радујући се овој победи живота и љубави.
Радујте се Свети Илија и Свети Лука,
Радуј се Свети саво, Савина стопо и Савина водо,
Радуј се Свети василије Острошки,
Свети Арсеније Ждребаонички и Свети Стефане Пиперски,
Свети Петре Цетиљски, и други свети од рода нашега!
Хвала неимарима, приложницима и ктиторима!
Част митрополиту црногорском Амфилохију Радовићу и епислопу Будимљанско-никшићком Јоаникију Мићовићу који су понос монаха и дика Српске православне цркве.
И срећан празник и њима и нама!“.
Услиједило је потом народно весеље и трпеза љубави и братске слоге коју смо приредили.
На Нишином киљану кренуло се, као некад, црногорско коло, а околним врховима проламала се пјесма момака и ђевојака…
Био је то дан за вјечно памћење, када је ова генерација стала уз раме својих славних предака, који су зидали, бранили и чували своје светиње…
Вуксан Симоновић
2. августа 2010. године
у 23 сата – након повратка са Нишиног киљана
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
