Piše: Mišo Vujović

Već godinama pišem portrete bez maski, knjigu koja će osvetliti živote značajnih ličnosti sa kojima sam se družio i čiji životni stavovi i profesionalno delo, ali pre svega etička, socijalna, emotivna i ljudska dimenzija prevazilaze granicu prosečnosti i predstavljaju svetionik u ovovremenskom sivilu bezličja.

“Vujoviću i doma se nađi nek u miru bajramuju Turci”, znao je da mi podvikne, pred zoru ustajući od stola nameren da krene, ali bi često popustio pred izazovom još jednog kruga – ispunjenog živopisnim iskustvom prošlosti.

Moj prijatelj Ranko Nikičin Bulatović, čuvar drevnih mudrosti i retkih kovanica, kovač sintagmi, metafora i sinonima, rizničar lokalnih arhaizama i jezičkih medaljona Rovaca, filosof i andragog, bonvivan i šarmer, boem i besednik, stupio je negde uoči Ivandana na nebeski presto večne istine. Spremao se godinama za susret sa Tvorcem ispovedajući i pretačući svoje iskustvo u trajnu literarnu formu, čije će poruke prenuti mnoge na razmišljanje. Gospodstveno se nosio sa zdravstvenim nedaćama boreći se protiv bolesti vedrinom uma i snagom ličnosti.

Bio je izvanredan poznavalac mentalnog stanja kolektiviteta – zastupnik izvorne mudrosti iznikle iz narodnog iskustva. Čovek koji je osećao opštu teskobu reagujući na psihičke uboje odnarođenih vlasti.

Na put za Sloveniju poneo sam njegovu novu knjižicu, bolje reči mislenik ili praktikum o životu sa poukama iz života, naslovljen “Ne dirajte dete”. Nažalost, danas umesto osvrta na ovo specifično delo raskošnog mislioca, kompleksnog i slojevitog, čiju dalekovidost je potvrdilo vreme, pišem ovo oproštajno slovo o profesoru života Ranku Bulatoviću, čija su gostujuća predavanja slušali studenti širim Evrope, Kanade i Sjedinjenih Američkih Država. Svojim šarmom i urođenim rečitošću držao je pažnju akademske zajednice, boemije, ljubitelja kafane i žestokih momaka čiji je respekt uživao kao i kod većine ljudi koji su ga poznavali.
Nezaboravna su Rankova druženja sa poznatim srpskim piscima Matijom Bećkovićem, Mihizom, Pekićem….

“Nisam znao da nemačka buba ovako dobro savladava stepenice”, uzviknuo je Pekić, dok je profesor svojom folcikom prečicom preko par stepenica skraćivao put”.

Jednom prilikom je uz gusle pevao “Smrt Smailage Čengića”, da bi nagde na sredini pesme stao:
“Nastavljaj kumim te Bogom”, zavapio je na kolenima Mihiz:
“Ne prekidaj dok ne posečemo Smailagu”, zavapio je autor.

“Biografije o drugima”

Drugovao je godinama sa Stevanom Raičkovićem, Liberom Markonijem, Batom Stojkovićem, Ratkom Bulatovićem koga je bratski borio nakon teškog ranjavanja od NATO bombi.

“Izgubio si noge ali si dobio krila”, napisao mu je nakon teškog ranjavanja u posveti knjige.

Jednom prilikom državni ispit su polagale tri profesorke jedne lokalne gimnazije.

“Šta treba da znaju iz metodike?”, pitao ga je prijatelj koji je intervenisao:
“Samo treba da znaju da kažu poslao nas je Dujo”, odgovorio je u svom stilu čovek koji je “blistavo rastrivao strahove“.

A Ranko, je bio životan čovek, za razliku od mnogih sa akademskim titulama ispred imena i prezimena. Kod Ranka Bulatovića obrazovanje je služilo kao alat koji je transponovao misli u reči, maestralno koristeći bogato jezičko i etičko nasleđe zavičaja, nadograđujući ga iskustvom i vanserijskim obrazovanjem.

I neki pesimistični osvrti, zbog ruiniranja kolektivne svesti u cilju izgradnje novog identiteta Crnogoraca, u ogledima ovog vanserijskog intelektualca i čoveka, odisali su enirgičnošću čuvara zaveta drevnih normi nepokorivih brda iz kojih je potekao ovaj Beograđanin iz Gornjih Rovaca.

Ranka Bulatovića po superiornosti i didaktičnom pristupu pamte generacije studenata Filosovskog fakulteta na kome je decenijama vodio katedru andragogije.

Ovaj “Čuvar vatre”, otmeno i dostojanstveno je nosio svoje nezaceljene rane za braćom Vukašinom i Pavlom, ministrom vojnim čije ubistvo do danas nije rasvetljeno, za rano preminulim sestrićem Ljubom Rašovićem, kao što ga je bolelo intezivno nasilje nad pamćenjem i prekrajanje svesti autohtonog bića Crne Gore.

Bolela ga je ta međa zabodena po sredini duše jednog bića. Zarekao se, da osim na večni počinak neće prljati opanke preko te brodarevske – neprirodne granice.

“Svi znamo one koji su javno odabrani da ne mogu upaliti voštanice na prozore prošlosti za duše svojih najmilijih.  A ima podosta nas i onih koji su naučili da se bojimo da odemo i porez platimo. Na dohvat smo, na dohvat doskorašnje palestinske, ne samo terazijske sudbine (ljudi bez domovine)”, govorio je često moj dragi Profa, čovek oštrog uma i mekog srca.

Govorio je da stanuje u Beogradu a živi u Rovcima. Sada je obrnuto, počiva u Rovcima ali će i dalje živeti u Beogradu, ostavši veran i zavičaju i gradu kome je nesebično davao bisere svoga sadržajnog i punoćom ispunjenog života.

Pročitajte JOŠ:

Čuvari vatre: Prof. dr Ranko Bulatović