Пише: Славиша Губеринић
Јуче је на гробљу у Загоричу у кругу најуже породице сахрањен Ранко Бојовић (1947-2020).
Његово племенито срце престало је да куца 9.11.2020.
Прије неколико година у Бару, након књижевне вечери једног од великана наше књижевности Рајка Петрова Нога, приређена је у Црквеној општини трпеза за пјесника и госте са стране. У прочељу је сједио Ного поред Будимира Дубака који је те вечери у препуном дворцу на Тополици говорио о Ноговој поезији. У једном тренутку Рајко је питао Буда, ко је човјек који сједи у дну трпезе и не обраћа пажњу на гужву око себе. Будимир му је казао о коме се ради а онда је Рајко рекао да има жељу да му поклони своју збирку. Тако је велики дух наше поезије препознао витешки дух у близини и исказао му почаст.
Јер Ранко јесте био витез. Борац од почетка до краја живота.
Када је почео да тренира бокс, борио се против очеве предрасуде која је захтијевала да одустане од тога. Стари и прекаљени ратник Ђуро као и сви очеви тога доба, није ни желио да чује да му син губи вријеме на бокс умјесто да се бави озбиљним стварима у животу. Није да Ђуро није био у праву. Бокс је био далеко од профитабилности, и неке перспективе, 60-их је у Подгорици (Ранко би се љутио да напишем титоград) био тек у повоју. На прво јуниорско првенство државе Ранко је морао да побјегне кроз прозор од купатила. Након освојене медаље на том првенству гдје је најавио велику каријеру када се вратио у Подгорицу није смио да пође кући од очевог бијеса. Тек након што су кумови убиједили Ђура да му је син шампион, овај је некако попустио и без казне му допустио да се врати кући.
Борио се за БК Будућност свим срцем, као што је радио у свим пословима којима се у животу бавио. Међутим засметале су му тада одређене бирократске перипетије са којима његов страховити осјећај за правду није могао носити. Зато је на свој захтјев отишао у ЈНА, у годинама када је био на врхунцу снаге. Такав је увијек и био када је сматрао да је у праву. Па макар и на сопствену штету.
Недавно преминули великан нашег бокса легенфарни селектор СФРЈ Гојко Радуновић у једном од последњих разговора за загребачки ,,Ринг,, , говорећи о златним генерацијама БК Будућност наглашава значај генерације 1968, оне која је увела клуб у прву лигу и набраја : Ранко Бојовић, Рајко Бољевић, Милан Трифуновић, Трипко Машковић, Војин Јанковић, Дано Радуновић, Арсеније Јанковић, Драги Радуновић, Димитрије Никезић…
Након одслужене војске Ранко се сели у Вуковар, и прелази у БК Борово, гдје ће направити велике резултате. Тамо ће се остварити, два пута ће постати клупски вицешампион СФРЈ, и репрезентативац СФРЈ.
Један други боксерски витез Зоки Радоњић ми је причао: -,, Ранко је први појединачни шампион СФРЈ из Црне Горе. Побиједио 1971. у финалу чувеног београдског жестоког момка, члана Црвене Звезде Жоржа Станковића,,. Запањен , јер Ранко никада није причао о својој каријери питам га да ли је то тачно. Ранкеша ми каже јесте и да је то по многима била најбоља борба тог турнира. И додаје: ,, Након завршетка меча у свлачионицу упада Станковић и урла да изађем напоље да се обрачунамо. Ја га погледам и одговорим – јеси ли ти видио у огледалу какво ти је лице , ако ниси пођи погледај, па дођи и понови то што си рекао. И није се вратио,, – одмахује главом Ранко.
Говорећи о историји БК Борово, некадашњи боксер овог клуба а касније селектор Хрватске младе репрезентације Анте Маровић 2017 прича: ,,Те 1975 смо били најјачи икада, Уз Вукшића смо имаи Атона Премужа који једини остао у позитивном омјеру са Матом Парловом, Ранка Бојовића и остале…
У Вуковару је засновао породицу. Добио је двоје дјеце Милијану и Борисаа. Након окончања кријере радио је за у представништвима многих предузећа као комерцијалиста. Био је политички активан у Народној странци гдје је биран у два сазива ГО, и више сазива ОО Подгорица.
Вјечити борац којег нису обориле хиљаде удараца , доживио је прошле године први велики ударац од кога кога је поклекао. Прерана смрт сина Бориса. Тврд као камен први пут сам га видио сломљеног. За утјеху му је остала кћерка Милијана и унук Дамјан којег је неизмјерно волио, и о коме је стално причао.
Не постоје ријечи које би описале његово пријатељство и однос према онима које је волио. Зато је његов одлазак скрхао многа срца и оставио празнину у животима свих који су имали привилегију да га имају за пријатеља. Исто тако је немогуће описати невјероватно родољубље и припадност своме српском светосавском роду. Господ га је призвао недељу дана након што је у своје окриље прихватио Ранковог духовног Архипастира Амфилохија чијом је стазом ходао и коме се до бескраја дивио.
Можда је Ранка описао најбоље писац и највећи борац кога је ово поднебље дало Миодраг Перуновић који је на вијест о Ранковој смрти написао на фејсбуку:
,,Нека је покој његовој души! Био је велики борац и шампион, у рингу и животу!“
Збогом брате и нека те Господ препозна.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jako lepo napisano! Od srca ti hvala, Slavisa – Milijana i Damjan
Преселио се у бољи свијет наш брат у Христу Ранко Бојовић, човјек дивовске снаге и мелемне душе, поуздан и драгоцјен друг и пријатељ и освједочени родољуб.
Вјечан Ти спомен и Рајско Насеље, драги брате Ранко.
Prepoznatljiv po ljudskosti i plemenitosti! Pocivaj u miru, dobri covjece!
ПОЧИВАЈ У МИРУ ДОБРИ ЧОВЈЕЧЕ И СРБИНЕ.НЕКА ТВОЈА ПЛЕМЕНИТА ДУША НАЂЕ МИР У РАЈСКОМ НАСЕЉУ.
РАНКО БОЈОВИЋ ЈЕ ИСТИНСКИ ШАМПИОН ЧОВЈЕЧНОСТИ, ХРАБРОСТИ, ВЈЕРЕ И СПОРТА – ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ, ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ, ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ !
Vječnaja pamjat!
Neizmjerno dobar i plemenit covjek!Vjecnaja pamjat!
Zbogom sampione!!! Veliki brate nas Ranko Bojovicu.