Идилично дјетињство Николе Тесле
1 min readПише: Војислав Гледић
Никола Тесла (1856-1943) је већ у свом родном Смиљану, близу Госпића, показивао изузетну обдареност према иновацијама. Правио је мале воденице на оближњем потоку Ваганцу, а извео је и неколико занимљивих подухвата због чега су му се другови дивили. Колика је била домишљатост дјечака Николе показује и конкретан примјер који наводи у аутобиографији када је измислио необичну удицу која му је служила не за лов риба, како је то уобичајено, већ да би хватао жабе којих је тада било изузетно много у његовом родном селу. Иако раније никада није видио праву и занатски направљену удицу, он је самостало измислио једну са којом је постигао заиста необично значајне резултaте. Како му је то пошло за руком и колико је у томе имао успјеха, што је изазвало велику зависност његових другова, Тесла сликовито пише у својој аутобиографији.
,,Често су ме људи, које је то занимало, питали како и када сам почео да се бавим изумитељством. На то питање могу да одговорим само присјећајући се свог првог покушаја за који памтим да је био доста амбициозан, пошто се састојао од изума једног апарата и једног метода. Што се тиче апарата, други су ме предуприједили а метод је био оригиналан. То се овако догодило. Један од другова са којима сам се играо, дошао је до прибора за пецање, што је изазвало право узбуђење у селу и сљедећег јутра су сви кренули у лов на жабе. Једино сам ја остао сам и напуштен, пошто сам се посвађао са тим дјечаком. Никада раније нисам видио праву удицу и замишљао сам је као нешто чудесно, нешто што има нарочита својства и очајавао сам што и ја нисам са осталима.
Нужда ме је натјерала, па сам некако прибавио комадић неке гвоздене жице, помоћу два камена зашиљио сам врх на једном крају, савио жицу у одговарајући облик и причврстио је за јак канап. Потом сам исјекао дугачак штап, нашао неколико мамаца и сишао до потока гдје је било мноштво жаба. Ниједну нисам успио да уловим, и скоро сам се обесхрабрио, када ми је синула идеја да празну удицу зањишем испред жабе која је сједјела на пању. У почетку се мало уплашила али мало-помало, очи су јој се закрвавиле, жаба се надула, и удвостручила своју величину и прождрљиво загризла удицу. Одмах сам је извукао. Поновио сам исти поступак више пута и метод се показао непогрјешивим. Када су моји другови, који упркос доброј опреми, ништа нису уловили, дошли до мене, позеленели су од зависти. Дуго сам чувао своју тајну и уживао у монополу, док коначно нисам пред божићним расположењем попустио. После тога сваки дјечак је могао учинити то исто, па је сљедеће љето било катастрофално за жабе.“
Прављење малих воденица на брзом и запјенушавом потоку Ваганцу му је чинило велико задовољство, али је у то време дошао и на једну много оригиналнију и необичнију идеју. Увидио је да се сличне воденице могу направити и на други начин, при чему ће се као ,,погонско гориво“ искористити снага коју производе гундељи којих је једне године било изузетно много. Гледајући те живахне и неуморне инсекте-летаче одлучио је да ту велику енергију искористи како би се њоме окретало вретено на једној својеручно направљеној ,,машини“. Његов необичан подухват је успио тако да је могао веома дуго, заправо сатима, да посматра како се окреће точак (као необична осовина) што га је сам направио и углавио у специјално за то пипремљена ужљебљења. Ево како он то сликовито описује и објашњава:
,,У свом сљедећем покушају чинило се да слиједим свој природни инстинкт, који ме је касније потпуно заокупио – како да искористим природну енергију да служи човјеку. Учинио сам то помоћу мајских, односно јунских гундеља како их зову у Америци, који су били истинска напаст у нашем крају, а понекад су се под теретом њихових тијела сламале гране на дрвећу. Жбуње се црњело од њих. Четири таква гундеља привезао бих на крст, који је покретао танко вретено које је преносило кретање на велики котур и тако се добијала прилична “снага”. Ова створења су била необично дјелотворна, јер када би једном почела, више нису имала осјећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је вријеме бивало топлије они су све више радили. Све је било добро док се није појавио један чудан дјечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге. Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било ког другог инсекта.“
Још као дјечак је био задивљен и опчињен механичким направама, а од њих су му у то вријеме једино били доступни сатни механизми његовог дједа. Неизмерно се Никола дивио тој чудној направи, највише џепном часовнику, не само зато што је тачно и неуморно показивао вријеме, дању и ноћу, већ што се у њему затворен (сакривен) налазио небичан механизам који је све то тако чудно и загонетно покретао. Његов дјед је, међутим имао неколико часовника и сви су они, поред оног главног џепног, представљали предмет његовог великог инересовања. Стога је помно настојао да искористи прилику, када би му се указала, да се детаљније позабави тим чудним механизмима. Умио је веома добро да их отвори, растави, али му никако није полазило за руком да их поново састави. ,,Касније сам почео да растављам и састављам дједине сатове. У првој операцији увек сам био успјешан, док бих у другој често претрпио неуспјех. Тако се догодило да је дједа изненада прекинуо мој рад на не баш много њежан начин, тако да је прошло тридесет година прије него што сам се поново машио другог сатног механизма.“
Поред наведених првих изумитељских послова (мајсторија), које је малишан Тесла почео да обавља још у Смиљану, било је и других његових сличних ,,подухвата“. Увијек је нешто радио, бавио се разним јдечачким рукотворевинама, при чему је маштовито стварао и правио мале предмете који су му причињавали велико задовољство. Предност је давао прављењу појединих једноставних предмета, али се међу њима налазила и понека озбиљнија рукотворевина која је могла да изазове и теже посљедице, као што је то био случај са необичном ,,ваздушном пушком“ којом је почео да разбија окна на прозорима што је, разумљиво, изазвало оштро и одлучно реаговање његових родитеља.
,,Убрзо после тога, почео сам да правим неку врсту пуцаљке која се састојала од шупље цијеви једног клипа и два кудељна запушача. Кад бих хтио да пуцаљка окине, клип бих упро у трбух а потом цијев снажно повлачио уназад објема рукама. Ваздух између два запушача је бивао сабијен и јако загријан и предњи чеп би излетио уз гласни прасак. Умјетност је била изабрати цијев одговарајућег промјера међу шупљим стабљикама и сјајно сам напредовао са том пуцаљком, али су моје активности прекинули разбијени прозори у нашој кући и ја сам био болно обесхрабрен… „
Теслинеје имао три сестре су, касније, биле удате за свештенике Српске православне цркве. Сестра Ангелина (Јелена) је била удата за протопрезвитера Трбојевића. Син јој је био познати инжењер и проналазач, а унук Вилијам Тербо (чије је презиме, као што се види, скраћено и прилагођено енглеском језичком подручју), а потом био дугогодишњи председник друштва ,,Никола Тесла“ у Америци. Најмлађа сестра Марица је била удата за свештеника Косановића, чији је син Сава, познати политичар, много учинио да се сачува Теслина заоставштина и да се отвори Музеј Николе Тесле у Београду. Сестра Милка била је удата за Глумичића, али је доста рано умрла.
Први разред основне школе је завршио у Смиљану, али је од другог разреда школовање наставио у сусједном Госпићу 1863. године. У том граду је његов отац, православни прота, добио премјештење, односно запослење, при чему је Госпић тада имао око 3000 становника. Необична градска средина је, у почетку, веома одбојно дјеловала на дјечака навикнутог на другачији начин живота. Раније искуство са села, гдје се могао до миле воље играти по околним пропланцима и брежуљцима, било је веома снажно и свјеже, тако да дуго није излазио из куће, изузев што је одлазио у школу. Иза прозорских завјеса је посматрао околне улице и мноштво народа који је непрекидно туда пролазио. ,,По досељењу у град започео сам четворогодишње школовање у такозваној припремној основној школи, где сам се спремао за вишу школу или Реалну гимназију. У том раздобљу настављали су се моји дјечачки напори и подвизи као и невоље. Између осталог, прочуо сам се као јединствени шампион у хватању врана у нашем крају. Начин на који сам их хватао био је врло једноставан.
И ту је, такође, показивао своје проналазачке способности. Тесла је био заволио идилични сеоски амбијент, посебно отворени простор, широка поља и околне брежуљке. Ту се могао дружити са својим вршњацима на потпуно спонтан, непосредан начин. Посебно је било значајно да је тада био у непосредној вези са домаћим животињама које је необично заволио. Осим зога, стекао је велико познавање и птица које је, такође, веома много волео. Голубови су били његови љубимци, добро се упознао са њиховим начином живота, а љубав коју је ту стекао је постојано гајио током читавог каснијег живота. Ова необична љубав ће доћи до потпуног изражаја када Тесла буде живио у Њујорку, боравио у разним хотелима, често био усамљен, посвећим дубоким мислима и генијалним проналасцимна, па су му тада највеће пијатеље предстаљали голубови. Са њима је просто ,,друговао“, али су они били и разлог да је био приморан да мијења хотелски смјешај. Радије је мијењао боравак у одређеном хотелу него да се одрекне појединих голубова које је необично волио и са њима се дружио.
,,У то вријеме смо се преселили у оближњу варошицу Госпић. Промјена мјеста становања за мене је била права несрећа. Готово ми је срце препукло на растанку од наших голубова, живине и оваца, од нашег величанственог јата гусака које би се јутром дизале под облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у тако беспрекорној бојној формацији да би се пред њима могла постидети и ескадрила најбољих модерних авијатичара.
У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз прозорске засторе посматрао непознате људе. Био сам толико повучен да бих радије лицем у лице стао пред разјареног лава, но да се сретнем са било којим од оних градских кицоша који су тумарали наоколо. Најтеже ми је било недjељом, када сам морао лијепо да се обучем и да идем у цркву. Тамо ми се догодило нешто од чије ми се и саме помисли касније ледила крв у жилама. Била је то моја друга пустоловина у цркви. Мало прије тога био сам цiијеле ноћи жив сахрањен у старој капели у непроходној планини, коју је народ посјећивао само једном годишње.“
Теслина одбојност према градском животу се још више појачала када је доживио необичну непријатност о чијем наговештају говори у цитираном фрагменту. Једне недјеље је, као и обично, управо завршио звоњаву у цркву и раздраган се просто сјурио низ степенице звоника, када је наишла једна веома позната и уважавана госпођа која је вукла шлеп за својом хаљином. У друштву те уважене госпође је било много угледних суграђана. Мали Тесла је у оној брзини, када је управо сишао са степеништа, нехотично нагазио на хаљину и тако угледној суграђанки, доброј али горопадној, откинуо свечани шлеп што је, наравно, изазвало веома негативне посљедице. Ево како то сам Тесла описује у цитираној аутобиографији:
,,У граду је живјела богата госпођа, добра али горопадна, која је долазила у цркву богато искићена, обучена у хаљину са огромним шлепом и бивала је у друштву много људи. Једне недјеље, управо када сам завршио звоњаву на звонику, сјурио сам се низ степенице којима је ова велика дама гордо пролазила и скочио јој на скут. Он се поцијепао уз парајући звук који је био налик на салву испаљену из мускете, коју су испалили неувјежбани регрути. Мој отац је побјелио од бијеса. Благо ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад примијенио али се ударца скоро и данданас сјећам. Стид и збуњеност који су услиједили били су неописиви. Практично сам био прогнан док се нешто друго није десило, што ме је искупило у очима јавности.“
Своје раније навике, још увијек сачуване из сеоског живота, настојао је да и даље упражњава са новим друговима, сусједима из улице и ђацима из школе. Вјештина коју је показивао у лову на птице је била умногоме усавршена са његовим старијим узрастом, али и са све новијим искуством које је стицао. Његова урођена проналазачка знатижеља се продубљивала и поширивала, али је понекад изазивала и нежељене посљедице. Волио је да лови вране и у томе такође показао завидну умјешност. Хватао је врана колико му је душа жељела, али је и ту доживио једно негативно искуство које га је омело и у тој његовој ловачкој вјештини.
,Отишао бих у шуму“, пише Тесла у аутобиографији, ,,сакрио се у жбуње и подражавао вранин зов. Обично бих добијао по неколико одзива и убрзо би нека врана долепршала до мене у шибље. Послије тога једино је требало да бацим комадић картона да бих привукао њену пажњу, скочим на ноге и шчепам је прије него што она успије да се ишчупа из грмља. На тај начин бих ухватио онолико врана колико сам желио. Али једном приликом догодило се нешто што ме је натјерало да их почнем поштовати. Ухватио сам диван пар врана и пошао сам кући са пријатељем. На излазу из шуме сјатило се хиљаду врана, дижући ужасну грају. Кроз неколико минута птице стадоше да нас гоне и убрзо нас опколише. Забава је трајала док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао. А онда су ме жестоко напале. Морао сам да пустим оне двије птице и био сам срећан када сам могао да се придружим другу који се склонио у пећину.“
Тесла је тако наставио своје дружење са природом по околним подручјима Госпића, чиме је заправо продужено идилично уживање у чарима природе стекнуто још у свом родном Смиљану. Поред наведених, било је, наравно, још низ дугих случајева у којим се испољавао Теслин урођени смисао за откривање нових играрија и новотарија. Први његов сусрет за елекрицитетом је био када му је било око пет година. Ипак, право упознавање са том необичном природном силом било је тек у госпићкој нижој гимназији. Он је као дестогодишњи дјечак, послије завршене основне школе, наставио да учи реалку, али је у Госпићу у то вријеме постојала само нижа реална гимназија која је трајала три године. Ту је као ученик слушао, поред других предмета, и предавања из физике која су га необично заинтересовала. Одмах је физика у њему изазвала велико одушевљење, посебно кабинет у коме се налазила одговарајућа основна школска опрема у облику одговаајућих учила намијењених за очигледну наставу. ,,У школској учионици је било неколико механичких модела, који су ме интересовали и усмјерили моју пажњу на водене турбине. Многе од њих сам конструисао и уживао у њиховом раду.“
На училима је извођена непосредна настава, у облику очигледних огледа, што је представљало најзначајнији и најљепши дио наставе која га је неодољиво привлачила. Тако је Тесла био у прилици да на училима упозна тајанствену снагу електрицитеа и да га та необична природна појава готово фасцинира. Управо тада почиње његово, како се касније показало, трајно и нераскидво дружење са електрицитетом коме ће посветити најкреативније способноси и потенцијале свог огомног талента О том свом првом непосредном сусрету са електрицитетом у Госпићкој гимназији он пише у аутобиогафији сљедеће: ,,Кад ми је било десет година, пошао сам у Реалну гимназију, нову и сасвим пристојно опремљену. У кабинету за физику налазили су се разни модели класичних научних апарата, електричних и механичких. Демонстрације и експерименти које су повремено вршили наши наставници су ме очарали и несумњиво су били снажан подстрек мом изумитељству.“
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: