Идеологија стада
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Само ви слиједите нашу слану руку и не брините, траве ће бити довољно за ваше одржавање у стању бесловесних, тупавих и послушних, за ваш статус стада оваца које ћемо да шишамо и заводимо за Голеш планину.
Можда ово дјелује превише симплификовано и упрошћено, али чини ми се да би се баш на ову понижавајућу поруку могао свести однос западних душебрижника и пријатеља према једном народу који је, без претјеривања, био историјски и онда када многи од тих данашњих, који се курче, пријете и уцјењују, нијесу могли пронаћи себе на мапама.
Ипак, поштено је рећи да позив на овакав однос споља наилази на одређени, срећом не превелик, број оних који се одазивају, нудећи се добровољно на шишање изнутра., А њихово блејање и звецкање маказица у тишини запањене већине доима се као свеопшти пристанак. Кад се тако нешто једном народу деси из оних најнижих социјалних слојева, из плебса, онда је то знак озбиљне друштвене кризе која захтијева радикалну промјену и стања и система. Али, кад такво пузање, самопонижавање и самодеструкција зацари у сегменту бољестојеће класе, међу носиоце јавне и културне политике, онда је то потврда дубоког моралног суноврата баш оних који би барјак културног, вјерског и националног идентитета требало да држе на самом врху друштвених вриједности. А кад се тај барјак нађе спаљен, под ногама и прекречен, онда је то само корак до амбиса.
Незадовољство такозване културне елите (професори, писци, режисери, глумци, фудбалери, кошаркаши, пјевачи и пјевачице којима силикони кипе и напријед и позади, свуда у свијету је више резултат неке личне, унутрашње недовршености и неостварености него што је израз искреног незадовољста материјалним и социјалним положајем. Бити против, бити дисидент, бити „на списку“, одувијек је било „ин“, нека врста друштвне верификације посебности, вишег нивоа и божанске предодређености. Али сви они углавном добро знају своје лимите и друштвене границе које, колико год ходали оштрицом мача, никад неће и не смију прећи и одрећи се не малих привилегија које им то исто друштво обезбјеђује, у мјери која је за све друге нзадовољнике – недостижна. Таквих има и биће их у свим друштвима и свим државама, али се они углавном врте око одређених часописа, филозофских кружока и кафанских сједељки. Изаћи на улицу, борити се за промјене, њима је тако мрско. За то су предодређене овце.
Кад један доктор историје књижевности и културе, којем је ово друштво, такво какво је, омогућило и више од тога што му по звању и знању припада, на крају схвати да ипак није дотакао жељене висине, он за своју неспособност оптужи државу и власт. И то му, у неку руку, дође та демократија и право на интелектуални бунт. Али, кад тај исти др, мр, звр… нема ни интелектуалне снаге ни грађанске храбрости да своје незадовољство уобличи у акцију промјена, онда је то дефинитивни крах и титуле и личности.
Умјесто тога, тај др, мр, звр, је из свог кукавичјег гнијезда, као евет – ефендија новог доба, на све стране разаслао некакав папир, данас то зову „нон пејпер“, у којем предлаже решења за излаз из овдашње кризе. Али, та решења не нуди својој јавности и институцијама своје државе, већ кукумаче да му визију државе по његовом кроју скроје фаланге из иностранства. А та интелектуална и грађанска мизерија, ако не из нечег другог, из домаћег васпитања и прађедовског кода, могао је макар из своје професије да нађе истину о томе како смо пролазили док су нас дрги јахали и силовали, одводили у јаничаре, набијали на коље и стријељали по рачуници „стотину за једнога“!
