Иде ли Србија у загрљај НАТО пакту?

Иако је Скупштина Србије још 2007. године прогласила војну неутралност, приближавање Владе Србије НАТО пакту постаје све извјесније, на уштрб политици несврставања и неутралности.

О томе свједочи и најновији Споразум који је потписала Влада Србије са западном алијансом, под називом „Индивидуални акциони план партнерства Србије и НАТО-а“ (ИПАП), што у интерпретацији владиних чиновника значи „највећи степен сарадње у оквиру Партнерства за мир„, док код западних дипломатских представника лагодније употребљавају дефиницију „први званични корак на путу ка чланству у Савез „, како се вјерно изразио амбасадор Велике Британије у Босни и Херцеговини Едвард Фергусон!

И док је прво тумачење релаксирајуће, пошто је сарадња Србије, Црне Горе и БиХ са НАТО пактом кроз „Партнерство за мир„, већ анестезирајуће досадна флоскула коју нико више и не чује када се помене, ово тумачење са знатно озбиљније адресе изречено од представника Уједињеног Краљевства „пара уши“.

„Сарадња Србије и НАТО је све већа. Српски министар одбране је присуствовао прошлогодишњем НАТО самиту у Велсу, а у јануару је Србија усвојила индивидуални акциони план партнерства са НАТО – први званични корак на путу ка чланству у Савез“, прецизан је Фергусон.

У другој половини марта мјесеца, министар иностраних послова Ивица Дачић и министар одбране Братислав Гашић ће у Бриселу присуствовати састанку са представницима 28 НАТО земаља, гдје ће операционализовати већ потписани споразум.

Да је ситуација алармантна и да ли се противно Уставу и вољи грађана Србије, у Немањиној улици  потписују споразуми који не кореспондирају са јавном политиком, нека свједочи сами текст споразума.

Ево шта је, у гомили сличних и недовољно прецизираних параграфа потписано у Другом поглављу, у одредби 2.1.:

Тамо стоји да се Република Србија обавезује да оствари „ефикасан систем одбране„, како стоји у почетном дијелу одјељка, да би се дефиниција „обавезе“ до краја истог претворила у обавезу „ангажовања у мултинационалним операцијама“ (чијим?), што „захтева трансформацију система одбране у савремен, ефикасан и међународно интероперабилан систем“ (чији систем?).

Дакле, Србија се обавезује да реформише и трансформише своје војне снаге у снаге које су потребне НАТО пакту у мисијама по свијету.

Другим ријечима Србија се обавезује да ће у некој кампањи, сличној агресији на СРЈ, бити активни судионик такве агресије, замаскиране у „ефикасан и међународно интероперабилан систем“!

Оваквих дефиниција кроз текст ИПАП, има тушта и тма и право је питање зашто противници НАТО интеграција у Србији нису већ упалили аларм за овај перфидан и закулисан посао насилног гурања Републике Србије у НАТО пакт. Јер после оваквих реформи, које истини за вољу нису почели овим споразумом, Републици Србији неће остати ништа друго, него да своју војну ефективу само уклопи у НАТО систем, као унапријед припремљену карику, иначе ће бити неупотребљиве и до бесмисла неефикасне!

Посебан аспект овог „напредовања“ Србије, је што оно долази у јеку заоштравања међународних односа и предратним стањем на релацији Руска федерација – НАТО пакт.

Потписивањем ИПАП, Влада Србије се коначно и дефинитивно опредијелила за страну и поништила све уставне и законске одреднице о несврставању, за шта ћете наћи сијасет потврда у овом документу.

Јер, као што рече Фергусон, британски амбасадор у Сарајеву, много мање склон мистици од Вучићеве про-НАТО администрације:

„Пред НАТО-ом је велики задатак реконфигурације како би одговорио агресивној, експанзионистичкој Русији на истоку, као и претњи од исламског екстремизма на југу, али НАТО још има у виду Балкан. Према овом региону постоји пуно добре воље и га желе видјети у том савезу„!

Треба ли Србија и Црна Гора у томе да учествују и зашто се Влада Србије придружује црногорским колегама у марионетској улози колаборације са ратним савезом, чије нам бомбе још увијек одзвањају у ушима?

ИПАП документ се може наћи, а пожељно га је пажљиво прочитати на адреси:  http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: