Свједочење протојереја Ненада Андрића: Грешници су молили за опроштај због учешћа у оснивању НВО ЦПЦ и покушаја да убију митрополита Амфилохија

Пише: протојереј – ставрофор Ненад Андрић

Године 2014. био сам са породицом на годишњем одмору у Херцег Новом. Новљани који су читали моју књигу о Св. Нектарију и путовали са мном на Егину гдје организујем годинама ходочашћа, омогућили су ми да боравим у лијепом Херцег Новом бесплатно.

Свако вече тих осам дана служио сам вечерње богослужење у прелијепој цркви СПЦ на Белависти са новљанским часним оцима. Потом смо душу богатили заиста за сваку похвалу књижевним вечерима „Дани ћирилице“ које је организовала новљанска Црквена општина на челу са оцем Радомиром Никчевићем, директором Светигоре, медијске куће и часописа Митрополије црногорско – приморске.

Били су то незаборавни дани и чаробне вечери у Херцег Новом.

Становали смо нешто око двеста метара од храма Св. Архангела, као да и сада чујем љепоту тих звона… У близини храма у црквеном конаку постоји црквена библиотека и посластичарница па у врелим данима уз хладно пиће или сладолед уживање је сједети на Белависти и прочитати по неку књигу. Тако сам и чинио пријеко дана. Ту су добри домаћини отац Радомир, отац Живојин и отац Никола са народом окупљеним бесједили и поучавали их духовно уз ведрину и радост неку посебну, да ли је то само од вјере или и од морске климе не знам али милина је бити са тим оцима у том амбијенту и добрим црквењаком Сердаром.

Но, да ја испричам разлог овог мог писања да ово не пређе у есеј јер иначе више је од тога пуно, ово је својеврсно свједочење. Нисам ово прије писао, искрено плашећи се да ми црногорске власти нешто не науде или пак представници те циркуске ЦПЦ пошто често идем у Црну Гору. Међутим сада је већ свеједно они желе да науде сваком ко се Србином зове.

Јeдан смо народ. Исто причамо, све се разумијемо

Идем у Црну Гору због три ствари, због светиња Српске православне цркве које се вјековима тамо налазе, због љепоте мора и природе и због пријатеља међу свештенством Српске православне митрополије црногорско – приморске и међ’ мирјанима јер најмање је триста душа из Црне Горе путовало са мном на ходочашћа широм свијета.

Када одем у Црну Гору осећам се као у мом Ваљевском крају јер један смо народ. Исто причамо, све се разумијемо. Исто пишемо, све прочитамо без превода. Исто се крстимо са три прста, исте смо вјере православне, исто имамо Крсне славе, а то сем Срба нема ни један народ у свијету. И што је још пуноћа свега, моји Андрићи су поријеклом из Црне Горе по крви. Значи по оним стијенама и врлетима живели су моји преци пре неколико вјекова. А вјерујем и могих фамилија у Србији коријени су у Црној Гори. Па имали што љепше него отићи у колијевку своју, својих предака ? Нема! Ту си онда свој међ’ својима. Е зато иако власници смо породичне туристичке агенције и можемо љетовати свуда по свијету, најмилије ми је у мојој Црној Гори проводити одмор.

Деветог дана боравка на Белависти дошао сам ујутру да се поздравим са оцима и да кренем за Србију. Поклонио сам се иконама у цркви и цјеливао их, потом упалио свијеће и помоливши се за срећна пута изашао из цркве и сјео за сто посластичарнице да сачекам оце. Био је са мном мој син, док попадија је паковала ствари за полазак и наша синовица.

У том моменту ка башти посластичарнице иде у бијелим мантилима четри особе и воде испод руке једног старца. Седоше сто до нашег љубазно нас поздрављајући. У једном моменту устаде једна жена и приђе ми, пољуби ме у руку затраживши благослов. Рече ми оче ја вас знам ви сте отац Ненад, ја сам докторка Сања Ђурановић из Подгорице. Довели смо господина Михаила Павловића по његовој великој жељи овде из болнице из Подгорице, јер хоће да види оца Радомира. Рекох јој да га и ја чекам. Искрено мало ми би то све чудно али прећутах.
Утом ће и отац Радомир. Поздрави се са свима и сједе за сто где су сједели медецинари и извезни пацијент Михаило.

Одједном човек поче да плаче тај Михаило и гласно рече – Дошао сам да молим за опроштај, стигле ме казне од Бога, огријешио сам се што сам дао учешће у оснивању Црногорске цркве, а против Српске православне цркве. И кајем се и молим опроштај. Такође кајем се и молим опроштај од тебе оче Радомире и митрополита Амфилохија јер сам организовао два покушаја да вас убију и тебе и митрополита. Само вас је Бог сачувао.

Отац Радомир је смирено рекао – Богом да ти је просто. Да ти Бог дарује здравље.

Ја сам избезумљен све ово гледао и слушао. Чудио сам се овом човеку да је тако зло чинио, а опет дивио се Богу да га је приволио покајању. А највише сам се чудио смирењу и љубави оца Радомира. Као да му је овај Михаило рекао да му је неко велико добро учинио, а не да га је хтио убити. То је на дјелу величина човека оца Радомира, поклон доље, што би рекли наши Срби – капа доље !

Док сам се враћао за Србију нисам могао да вјерујем шта сам чуо. По неколико пута сам сина питао – ма је ли ти чу оно сине, увијек ми је понављао – да тата, тако је било.

Касније сам сазнао да је исте те године после неколико мјесеци Михаило Мило Поповић умро.

Нека му Бог опрости за то што је све исповиједио и нека Бог просвети све оне које устају против СПЦ, Бога и слугу Божјих па да се покају и врате оној Цркви којом је столовао Св. Петар Цетињски, којом је столовао Његош, чије Митрополит био Свети Василије, да се врате Св. Сави кроз свети благослов митрополита Амфилохија, док им није касно јер тешка је рука Светог Петра, а још тежа Божја.

Записах ово и објави у ова тешка времена не би ли ово истинито свједочење допринијело отрежњењу опијених Срба у Црној Гори – Црногораца отровним вином из путира ЦПЦ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: