И Србија и Русија – сећање на Алберта Андијева

„Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо, да кад сви други разлози нестану, да макар имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим око“, чувене речи руског добровољца, ратника за православље, слободу и правду, Алберта Андиева, морају постати наша заклетва.

„Познавала сам Алберта још из Приштине. Везује нас интересантна прича. Радила сам и живела у Приштини, тако да пролеће ’99 године, сваке године на други начин доживљавамо, а ове године са одласком Алберта, то ће бити теже. Тек сада битније ствари долазе у сећање…“, говори о животу и раду Алберта Андиева за Националну ИН4С телевизију проф. др Ирина Антанасијевић.

О њиховом упознавању у Приштини, који је био баш као и Андиев, занимљив и посебан, говорила је са великим уважавањем. „Чула сам да је рањен један од Руса и оперисан у приштинској болници; обилазила сам корпус, а он је вероватно знао да ћу доћи. Провирила сам у собу и упитала „Има ли тамо Руса?“, а он онако крупан и висок одговара: „Тражиш Руса?! Руса овде нема, има Оситинац!“. Карикирао је, ведрог духа, свој кавкаски акценат“, наводи Ирина уз осмех на лицу, као да и његово охрабривање ње неће заборавити.

Поносан што је дошао у Србију и што му се пружила прилика да упозна наш народ, Ирина нам преноси његове самоуверене речи „Најбоље време да упознаш једну нацију је време када се она налази у најтежим временима“. Она додаје да је њеног пријатеља Андиева красио епитет максималисте, јасно је разликовао добро од лошег. Сматра да је пресудни разлог његовог доласка у Србију немогућност начина да преболи неправду која се дешавала.