Хумор као национална особина: Смијех у доба НАТО бомбардовања

Пише: Дејан Ајдачић

На први поглед рат и смех немају много тога заједничког. Али, ратовима смех не ишчезава, а о ратовима су написана чак и нека од славних хумористичких дела (Доживљаји доброг војника Швејка чешког приповедача Јарослава Хашека, Живот и прикљученија Ивана Чонкина Руса Владимира Војновича, Доживљаји Николетине Бурсаћа српског писца Бранка Ћопића), те направљене неке од успелих филмских комедија. Наравно, ова дела представљају једно доцније, ублажено сагледавање рата, али се у њима, једнако као и у испољавању смеха у рату сучељавају различита осећања и судови. Текстови са елементима хумора настали у рату, и текстови о рату настали у миру, већ на први поглед се разликују у наглашавању смешног и начину обликовања карактера. Непосредна реакција хуморно истиче неки однос, транспонује ситуацију, док је у уметничком виђењу истакнута и психолошка особеност јунака кроз чији се доживљај рат представља, као нпр. простодушност Хашековог, Војновичевог и Ћопићевог јунака.

Бомбардовање најмоћнијих сила света једне мале и војнички слабе земље које се продужило више него што је било планирано изазвало је различите реакције, па и хуморне. Обиље такве грађе тешко је сакупити и представити, тако да сам се одлучио да набројим различите типове и укажем не неке примере. Свакако да постоји разлика у хумору који је настајао ван Југославије и оном који је настајао код нас. За инострани хумор могло применити једно поимање, док је у Југославији он добијао друкчије димензије.

На пример, на највећем руском Интернет сајту www.анекдоти.ру као посебна рубрика постојали су вицеви НАТО и Југославија. На сајтовима у Југославији биле су популарне карикатуре, посебно Била Клинтона, Тони Блера и Медлин Олбрајт. У живој електронској преписци (пре но што је НАТО из дана у дан почео да уништава електро мрежу Србије) повремено су се јављала и смешна писма. За разлику од хумора странаца, који је и људе и простор у Србији означавао типски, хумор у Србији носио је низ детаља и локалних обележја, који су носили конкретност и живост. То може показати писмо које је тобоже написала нека Београђанка својој пријатељици 2009. године из града који је још у сукобу са НАТО.

Драга моја,

Надам се да си видела Subject па знаш која је година. Ми смо добро, преко дана је скоро нормално али ноћу ударају. Јуче смо прославили мали јубилеј: команду су погодили педесети пут. Опет је испало оно стакло изнад улазних врата. Тата је рекао да ће га још сад ставити, а следећи пут ћемо зазидати. Све је сада много лакше, када се само сетим 1999. док су они још имали ракете и авионе, онда је стварно грувало. Онда су прешли на гађање динамитом из авиона (како смо их само гађали праћкама) и коначно нас гађају копљима и секирама (врхунске израде). Иначе воде имамо довољно, сваки пут кад пада киша скупљамо је у буренце. Што се хране тиче, сада је пролеће па има нарциса. Јуче смо ручали дивну супу од домаћег врапца, барени баштенски коров са мачјим филетима. Пили смо дивно вино (неидентификованог порекла), а на крају смо се почастили са колачем од нарциса са мало блата (уместо чоколаде). Милица и Тери су са задовољством полизали остатке (мада знаш да после Лекица мало шта остане). Јутрос сам се шетао градом. Ров Кнеза Михајла је пун људи, била су и нека догађања у Теразијској рупи.Најгоре ми је што сам сваки пут мокар јер морам да препливам Саву. Иначе у кратер на Славији су поставили неке киоске па сада много лепше изгледа. Добро је да ноћу не требају светиљке јер све светли од оне треће атомске бомбе. Штета што су ону четврту испустили у Француској, па ем што нема више Француске, ем би нама било ноћу још светлије. Иначе сутра је исплата другог дела пензије за новембар 2004. Мама рече да ће обе марке да да за храну. Видела је дивне мачје полутке. Иначе у школи ништа ново, много је лакше радити са одељењима од по 7-9 ученика. Изгледа да је радијација учинила своје, па су и ђаци бољи. Олгица треба да иде са својим матурантима на екскурзију, вероватно ће ићи на Карабурму да гледају највећи кратер на Балкану. Жао ми је што се побише Руси и Амери па смо ми некако пали у други план, а и ниво мора је нешто виши откако је Америка потонула. Наши кумови су на време отишли, сада су на острву Браће Јерковић (једино што ратују са Вождовцем, хоће самосталност за своје острво са 213 становника). Али ни ратови нису ко што су били, нема више крупног камења. Свакодневно гледамо ТВ (имамо неки стари рам, па сваки дан неко други стане иза њега па као прави програм). Као што видиш није тако страшно, пиши како је на вашем малом острву.

(Исјечак из текста Дејана Ајдачића „Хумор и НАТО бомбардовање Србије 1999. године“, објављеног на порталу растко.рс)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: