Hrvatski novinar i Srbi iz Zagreba

Moram priznati da hrvatske sajtove i štampu ne pratim, sem ako, sa vreme na vreme, ne primim neki prilog kao ovaj, od jednog mog prijatelja iz Zagreba. Skrenuo mi je pažnju na tekst, koji je objavljen na sajtu: http://www.portalnovosti.com/meso-i-kultura , a objavljen je 31. decembra 2016. Članak je napisao Viktor Ivančić.

Evo što taj novinar piše o delu Mile Lompara: „Jugoslavenska zajednica značila je prestanak rada na srpskom kulturnom integralizmu. Komunistički koncept zadao je smrtni udarac srpskoj kulturnoj ideji. Komunizam je odnjegovao poseban tip ‘posthrišćanskog’ čovjeka, čovjeka bez savjesti. Amerikanizam i europejstvo, budući da teže ‘unifikaciji javne svesti’, ustvari su internacionalne varijante komunističkoga titoizma. Hrvatska kultura je tradicionalno neprijateljska prema Srbima i srpskoj kulturi. Suživot Hrvata i Srba u osnovi je nemoguć, a učinjen je očigledno nemogućim nakon Jasenovca.“

Tako počinje novinar svoj tekst, verujuću da je ovime dao suštinu misli Mile Lompara. Pošto sam pročitao „Duh samoporicanja“, odmah mi je postalo jasno da Ivančić piše neku vrstu recenzije te knjige, a da ju uopšte nije pročitao. Ili je nije razumeo. No, pošto ništa od citiranog ne može da se nađe u „Duhu samoporicanja“, onda jedino moje objašnje glasi, da je hrvatski novinar zlonamerno krivotvorio osnovne misli autora iz Beograda. Ništa, naime, od ovoga što je novinar www.portalnovosti.com citirao nema u Lomparovoj knjizi. Slovom, novinar je prosto falsifikator.

I sada, kao da Ivančiću nije dovoljno što nije korektno preneo citate iz „Duha samoporicanja“, on trijumfalno zaključuje sledeće: „To su samo neke od banalnih nacionalističkih jadikovki što ih je Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu… i svakako na rubu dobroga ukusa na njih se osvrtati – pa to ovdje činim s mrzovoljnim entuzijazmom nekoga tko dugim štapom čisti drek s đona od cipele u kojoj je, eto, prinuđen dalje hodati – jer ih taj dvoglavi papagaj u orlovskome gnijezdu već godinama neumorno ponavlja, još otkako je sastavio svoju knjigu ‘Duh samoporicanja’ i otkrio pogubni učinak ‘denacionalizacije’ na srpsku kulturu“.

Posle ovih reči, čovek koji je lepo vaspitan i prosto poštuje osnovna pravila civilizovanog ponašnjanja, ne preostaje drugo, nego da spomenuti članak sa sajta www.portalnovosti.com baci tamo, gde mu je i jedino mesto: u korpu za otpatke. Ili, kako člankopisac sam predlaže, da čitalac „dugim štapom čisti drek s đona od cipele“. Jer ovom hrvatskom novinaru ne pada na pamet, da bujicu uvredljivih reči koje je on uputio na adresu univerzitetskog profesora, mogu da se preokrenu protiv njega samog, protiv Ivančića?

Ko je Milo Lompar? On je ne samo profesor Beogradskog univerziteta, već autor brojnih knjiga i studija, koja se bave pitanjima srpske i evropske literature. On u svetu važi kao jedan od najboljih poznavala dve velika srpska pesnika i pisca: Njegoša i Crnjanskog. Napisao je i nekoliko veoma interesantnih eseja i putopisa.

A ko je Viktor Ivančić? Moram priznati da sam za ovo ime prvi put čuo tek danas, čitajući ovaj člnak. A posle ovih nekoliko rečenica što sam pročitao, priznajem, nema neku veliku želju da se podrobnije upoznam sa njegovim novinarskim opusom. Ovo mi je sasvim dovoljno. Ili, kako Lompar u jednoj drugoj knjizi kaže, da je reč o „samozaljubljenim zlim klovnovima“. Ovaj opis blistavo odgovara i liku ovog hrvatskog novinara. On sramno beži da se suoči sa autentičnom misli, kako je izložena u „Duhu samoporicanja“. Za čitanje potreban je, najzad, izvestan intelektualni napor i istrajnost. Ivančić ove kvalitete očevidno ne poseduje.

«Duh samoporicanja» ima sedam stotina strana, i nije lako da se čita, no vredi biti uporan. Rečju, po mom skromnom mišljenju, to je možda najvažnija srpska knjiga, odnosno te vrste literarno-političkog eseja, koja se u poslednjih, recimo, deset godina štampala na srpskom jeziku. Zato me ne iznenađuje da je knjiga za tako kratko vreme doživela šest izdanja.

Ovaj moj prilog napisao sam, razume se, ne da branim Mila Lompara. Njega najbolje brane, evo, šest izdanja «Duha samoporicanja». Pišem prevashodno zbog toga, jer je objavljen u listu, u kome stoji:

Izdavač: Novosti. Za izdavača dr. Milorad Pupovac. Glavni urednik Nikola Bajto. Tjednik Novosti: Izdavač: Srpsko narodno vijeće. Adresa: Ljudevita Gaja 7, Zagreb, Hrvatska.

Uzeh pero u ruke, naravno, ne zbog tog hrvatskog novinara, već zbog Srba u Zagrebu, – a zato i dadoh ovom mom tekstu i taj naslov, – i pitam se: Kako je moguće da ovaj članak, – koji se, kako sam pokazao, jedino odlikuje prostaklukom i primitivnošću, – bude objavljen na sajtu, u kome stoji da je izdavač: Srpsko narodno vijeće iz Zagreba? Da li se time želelo da se kompromituju ljudi koji vode ovaj sajt, Pupovac i Bajto, ali i samo S.N.V? Ili je glavni urednik prosto sa „nekog visokog mesta“ u Zagrebu primio diektivu, da mora objaviti članak ovog hrvatskog novinara?