Хрватски историчар: „Косово на албанском не значи ништа“; Кад украдете нечију територију, потребно је крађу прикрити „историјским правом“

На покушај Албанаца да оспоре присуство Срба на простору Косова и Метохије, Шарић као истакнути познавалац историје Балкана каже да „колико год на Косову и целом Балкану копамо далеко у прошлост, наилазимо на српске трагове“.

„Кад украдете нечију територију, потребно је крађу прикрити „историјским правом“. Марк Твен каже да док истина обује ципеле, лаж пропутује пола света. Ових дана поједини албански историчари путују светом и тврде да су Албанци хиљадама година на Балкану, да су Немањићи албанског порекла и да Срби нису постојали пре Вука Караџића. Што је већа истина, већа лаж је потребна да је сакрије. Ти албански историчари подсећају на онај виц о грбавцу који је пустио браду, да га више не зову грба него брада. Суживот Албанаца и Срба преко је потребан, али он се не може градити на лажима“, истакао је Шарић.

„Аутохтони становници Косова* јесу у народу у античким изворима названим Дарданци, мада не знамо како су они сами себе звали. Грчки и римски аутори нису склони тим староседеоцима Косова*. Описују их са презиром и мржњом, која је карактеристична и за касније описе Срба. Тако пишу да су Дарданци дивљаци и да се купају само три пута у животу, приликом рођења, на венчању и на сахрани. Заправо се не ради о нехигијени него о обредним купањима. Занимљиво да се исти обичај обредног купања задржао код Срба до данашњих дана. То је врло важна паралела између Срба и Дарданаца и један од бројних доказа који показују да су Срби потомци античких становника Косова. Познати град у држави Дарданаца звао се Била Зора што на српском значи“бела зора“, синтагма која се и данас користи. Најпознатији дардански краљ био је Грабо из племена Грабића. Код Срба и других јужних Словена још увек постоје презимена Грабар, Грабовац, Грабарић, Грабаревић и Грабовић, као и разна места са називима Граб или Грабић. И сама реч је словенска, повезана са појмовима „граба“,“гроб“,“гробница“,“гробље“,“гребати“,“грабље“,“грабити“, закључује историчар.

„Колико год на Косову и целом Балкану копамо далеко у прошлост, наилазимо на српске трагове. На овим просторима у време Римског царства постоји бар шест племена која у свом називу имају основу “сер” или “сар” – Серви (Лимиганти), Серрети, Серапилли, Сарди, Сардеати и Сармати. Најучесталија основа за називе античких Балканаца је сер или сар, а нико се од српских историчара није тиме бавио. Изгледа да је Косово било света земља за становнике Балкана још у млађем каменом добу, у време тзв. Винчанске цивилизације. Једино винчанско насеље које је било утврђено било је Валач на Косову. Тамо смо нашли јако пуно култних предмета из тог периода што указује да је цело подручје имало духовну важност. Тако је остало и хиљадама година касније јер 1313. у Светостефанској повељи краљ Милутин поклања Валач манастиру Бањска, што сведочи о религиозном континуитету“, каже.

Албанци се, како каже, на Балкану појављују у 11. веку, по свој прилици као пратеће трупе ромејског војсковође Георгиуса Манијака, али на „Косово долазе касније, први албански досељеници пристижу непосредно пре доласка Турака“.

„У време првих векова Османлијске власти албанско присуство на Косову било је на нивоу статистичке грешке, све до краја 17. века и Аустријско-Турског рата кад је царска аустријска војска продрла до Приштине. Срби стају на њену страну, али се у јануару 1690. царска војска повлачи и оставља Србе на милост и немилост Турака. Тада патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић са десетинама хиљада Срба креће према Београду, а читава села остају пуста. Број Албанаца постепено расте, али ће Срби упркос прогонима и исељавањима на Косову остати већинско становништво све до почетка 20. века“, истакао је.

Дечани су, објашњава, српски, као и сви остали манастири и цркве на Косову и Метохији

„Подигао их је српски краљ Урош 3. Дечански, у време док Албанци још нису ни живели на Косову. Предлог за градњу храма у Дечанима дао је сам Свети Сава. Зашто је средиште српске патријаршија 1253. године премештено из Жиче у Пећ? Зато што је Косово тада центар српске државе, етнички чисто српско подручје, док су до Краљева могли упасти Кумани, Монголи или Мађари“, истиче Шарић..

„Скендербег је био Србин“

„Зашто у Србији немамо градове који носе албанска имена? Немојте заборавити да је Скадар био краљевски српски град и да су на том простору столовале српске племићке и краљевске породице – Балшићи, Црнојевићи, Бранковићи, Мрњавчевићи, Кастриоти… Кад већ спомињем Кастриоте, треба нагласити да су се Кастриоти изворно презивали Браниловић, али су узели назив Кастриот по латинској речи за војно утврђење – „каструм“. Скендербегова мајка била је српска принцеза Војислава Бранковић, отац му се звао Иван Браниловић и живот је завршио на Светој Гори као православни монах. Браћа су му била Станиша, Репош и Константин, а сестре Мара, Јелена, Анђелија, Влајка и Мамица. Изгледа да су му сви у породици били Срби, а он једини Албанац“, истакао је.

То не значи, како објашњава, да у Скендербеговој војсци није било и Албанаца, било их је, али сам „Скендербег је био Србин“.

„Апсолутну већину чине Срби – 95,88 одсто свих становника Косова тада су Срби. Албанци чине 0,26 одсто становништва као и Грци, док осталих има нешто мање од 4 одсто. Од 14.087 породица на Косову, 12.840 је било српских, 46 албанских, а 99 осталих. Од 480 насеља, Албанаца је било само у 23 села, а и у та 23 села у просеку само две албанске породице. Према томе, Албанци тада живе у свега четири одсто насеља на Косову“, каже.

Осврнуо се и на рад Теодоре Толеве. Она је сасвим случајно истражујући бечки архив открила низ докумената који сведоче о вештачком креирању албанске нације из разних племена која се често нису могла ни споразумети.

„Међу данашњим Албанцима има поарбанашених Грка, Срба, Цинцара, Влаха, Турака, досељеника из јужне Италије, па чак и неких кавкаских племена. Толева је показала како је Беч разгранатом мрежом дипломата, фалсифификовањем и пропагандом од те хетерогене масе створио народ. Албанци су им требали послужити као тампон зона, да Србија не изађе на море. Била је то заправо последња велика победа хабсбуршке дипломатије, јер се убрзо монархија распала“, казао је историчар.

„На албанском реч Косово не значи ништа. На српском земља птице коса. Широм српског етничког простора постоје топоними са називом Косово, док код Албанаца не постоје. Сама чињеница што Албанци Косово зову српским именом показује да су они на Косово дошли након Срба“, објашњава историчар.

„Ново Брдо је било метропола Европе, док је Лондон још увек био село. Многи трговци и рудари током средњег века долазили су на Косово у потрази за бољим животом. Највише их је било у Јањеву, поред Приштине. Почетком 17. века тамо је забележено 200 православних кућа, 180 муслиманских и 120 католичких. С временом број католика у Јањеву расте и оно постаје оаза за све католике Косова, како католичке Албанце, тако и потомке саских рудара (који нису били само Немци, већ и Словени из Украјине, Мађари…)“, истиче истакао је он.

Они су, како каже, у 19. и 20 веку под утицајем католичке цркве почели прихватати хрватски идентитет. Јањевци су, објашњава, вредни и радни људи.

„Већина их живи у Загребу или Кистању где су дошли с једне стране због притиска Албанца, а с друге због Туђмановог позива. Он их је преварио обећавајући им станове и посао, а населио их је у српске куће које су морали напустити кад се променио Закон о привременом кориштењу имовине. Иако постоји прича о њиховом дубровачком пореклу, велика већина Јањеваца нема никакве везе са Дубровником. Њихов говор не припада дубровачком, него источно-српском торлачком дијалекту. Генетички су најближи Бугарима. Антрополошки личе Албанцима. Данас их је нажалост на Косову остало свега неколико стотина“, закључио је Шарић.

Прочитајте ЈОШ:

Владика Јоаникије: Протјеривањем амбасадора Србије одлазећа власт показује да јој нема лијека и да има вишеструко злу намјеру

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: