Хрватска острашћеност према властитом великану: Зашто је академик Дејан Медаковић проглашен „фашистом“ у држави ЕУ?
1 min read
Илустрација ИН4С
Отварање Дана српске културе у Загребу, изложбом „Ефемерис – легат Дејана Медаковића“, показало је колико је мало потребно да у хрватској престоници поново оживе рецидиви идеологија које се данас уљепшано називају „десницом“, а у стварности носе јасне обрисе повампиреног усташтва. Интервентна полиција је, непосредно уочи отварања, растјерала групу маскираних хулигана који су узвикивали пароле НДХ, док су истовремено неки портали похрлили да нападну — не њих — већ самог Медаковића.
У својој хистеричној реторици, ти медији су га назвали „опскурним великосрпским фашистом“, „генералним тајником злочиначке организације“, „ратним хушкачем“, па чак и човјеком чији је рад „груба провокација и срамота за Загреб“. Један портал је отишао најдаље назвавши Медаковића „моралним братом Милошевића“, док је други оцвилио да је „истовремено интелектуалац и идеолог великосрпске агресије“. Ове формулације, које више личе на уличне графите него на новинарство, говоре много о њиховим ауторима — а ништа о Медаковићу.
Апсурд постаје још већи ако се има у виду да је ријеч о интелектуалцу рођеном у Загребу, припаднику породице која је у темеље хрватске политичке историје уградила више него већина данашњих „домољубних“ гласноговорника. Његов дјед Богдан Медаковић био је предсједник Српске самосталне странке и Хрватско-српске коалиције, а од 1908. до 1918. и предсједник Хрватског сабора. Породица Медаковић оставила је дубок траг у културном и политичком животу Загреба, од палаче на Зриневцу до бројних јавних доприноса.
Сам Дејан Медаковић био је један од најзначајнијих европских историчара умјетности, професор, декан Филозофског факултета у Београду, предсједник САНУ и аутор студија о бароку, насљеђу и културним синтезама које се и данас користе. Његова научна биографија радикално одудара од карикатуре коју пласирају медији за које је култура често само наставак ратне пропаганде другим средствима.
Симптоматично је и то што му се, и четири деценије касније, пребацује учешће у изради Меморандума САНУ — документа у којем нема ни позива на рат, ни идеолошке агресије, а који је Медаковић називао „посљедњим покушајем спасавања Југославије“. Од политике под Милошевићем се дистанцирао, што су потврђивали и савременици. Али у добром дијелу хрватске јавности та чињеница није битна; важан је мит, не истина.
Посебно је занимљиво што су хулигани пред Српским културним центром очигледно припадали најнеобразованијем дијелу хрватског друштва — оном који, нажалост, засигурно не зна ко је био Дејан Медаковић нити шта је значио за европску културу. Управо тај профил учесника упућује да протест није био стихијски, већ организован; да се на улицу није изашло због „увријеђеног домољубља“, него на позив. Било би заиста занимљиво сазнати који је дио хрватске политичке или културне елите био толико посвећен да ангажује хрватску младост на овакав антицивилизацијски чин — и са којим мотивима.
Док се у Загребу хулигани заклањају иза усташких обиљежја, а портали који их идеолошки хране истовремено прослављају Томпсона и његове „кампове“ са усташким поздравом, ЕУ толерише овакве испаде у држави чланици и наставља да проповиједа европске вриједности без стварне спремности да их примјени.
Зашто рушите углед овог великог Србина Дејана Медаковића пишући да се он дистанцирао од Слободана Милошевића?
Нико од српских родољуба се није „дистанцирао“ од Слободана Милошевића. „Дистанцирали“ су се само они Стамболићевци и они кроатосрби потоњи сорошоиди и другосрбијанци.
Други параметар великих Србина јесте њихов однос према Меморандуму САНУ. Видели смо овде да Хрвати ауторство меморандума Дејана Медаковића сврставају у негативан контекст – то све говори у прилог Дејана Медаковића и као велики доказ да је Меморандум капитално дело и да се треба проучавати као претходница покушаја Срба и Слободана Милошевића да се ослободе комунистичког јарма. (Није се знало да иза угла вребају Масонски и Западњачки злотвори и сорошоиди).
Не треба цмиздрити над реакцијом Усташа против Дејана Медаковића. Само будала може организовати српски скуп у усташком гнезду. То може само неки југоносталгичар са нечасним намерама враћања времена Братства и Јединства. Реакцију Усташа треба посматрати искључиво као доказ величине човека и Србина Дејана Медаковића. Не треба његову славу умањивати непостојећом чињеницом да се он „дистанцирао“ од Слободана Милошевића. Од Слободана Милошевића су се дистанцирали само српски издајници – Ђинђић, Драшковић, Коштуница, Матија Бећковић, Атанасије Јефтић,…….. има их коџа…….. Забележено је да је Матија Бећковић чак молио Европу да интервенише у Србији зато што Слободан Милошевић терорише јадне Српчиће. А у Милана Панића гледао као у неко масонско божанство.
Ustaska bagra.
Ustaški fašisti se učinkovito bore da dokazuju kako su drugi fašisti a oni samo hićina cvijeća.
Monstrumi su to,pripremaju veliko zlo.