Холанђанка која је волела Србе

Проводећи последње две године живота у психијатријској болници за сиротињу у холандском граду Утрехту, пацијенткиња Жана Меркус више није била ни бледа сенка оне младе, лепе и храбре жене која се одрекла свега, па и породичног богатства, и посветила светским устанцима.

Када је 1897. године умрла у убогој постељи, мало ко је знао да је она некада подизала болнице за сиротињу широм Француске, да је усред отоманског Јерусалима градила храм за други Христов долазак, да се са пушком у руци борила за поробљене и угњетене, да је некада волела, и била вољена.

Они које је задужила већ су је били заборавили. Заборавили су је и Срби, којима је била неизмерни и одани пријатељ, а они су је некада због тога ковали у звезде.
Жана Меркус је рођена 1839. у Батавији, данашњој Џакарти, највећем граду Индонезије.

Била је најмлађе од осморо деце Питера Меркуса, вицекраља колоније Холандске Источне Индије. Због те титуле Срби су, када је дошла међу њих, мислили да је плаве крви.
Отац јој је умро када је имала свега пет година. Са породицом се вратила у отаџбину Холандију и живела у Амстердаму и Хагу, а 1848. остала је и без мајке Вилхемине Крансен. Бригу о девојчици преузео је стриц Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске Валонске цркве. Од његовог васпитања остала јој је снажна приврженост Христовој вери.

Када је Жана напунила 26 година, добила је позамашно породично наследство, што ју је охрабрило да се отисне у самостални живот. Купила је мирно имање код града Арнема, и дане у почетку проводила у читању и јахању коња, трошећи новац на доброчинства. Али, место је није дуго држало. Имање је продала и кренула на путешествије по Немачкој и Италији. Неко време је провела у друштву чувене композиторке, књижевнице и феминисткиње Катарине ван Рес која ју је загрејала за своје напредне идеје.

У жељи да се даље образује, Жана се са 30 година обрела у Паризу и на Сорбони студирала стране језике. Течно их је говорила седам. Упознајући се са људима са разних страна света који су стизали на престижни европски универзитет, она се сусрела и са студентима са Балкана.

Када је избио француско-пруски рат 1870, добровољно се пријавила Црвеном крсту и помагала рањеницима. Преживела је страшну немачку опсаду Париза, глад, зиму и бомбардовање, да би се придружила Париској комуни, народној револуцији на улицама француске престонице која је трајала непуна три месеца, до слома 28. маја 1871. године. Саборци су сведочили да се увек држала „храбро, као стари искусни војник“. У борбама је била и сама рањена, гелером у образ. У лето 1871. лекари су је због исцрпљености послали у Италију на лечење. Тамо се упознала и зближила са револуционарима за уједињење апенинских државица и са самим њиховим вођом Ђузепеом Гарибалдијем.

Посетила је Рим, нову престоницу тек уједињене Италије. Из њега су гарибалдинци, на њену велику радост, протерали папу у Ватикан и тако срушили папску државу.

Жану је све више обузимао верски занос и опсесија мистичним порукама новозаветног Откривења Јовановог које каже:
„Јер дође велики дан гнева његова, и ко може опстати?… Не кварите земље, ни мора, ни дрвећа док не ставимо печат слугама Бога нашега на чела њихова. И чух број обележених печатом: 144.000 оних са печатом из својх племена Израиљевих“.

Тврдила је да је у току посете ослобођеном Риму чула поруку од самог Исуса Христа: „Начини кућу моју у Јерусалиму!“ Тада је одлучила: иде у Свету земљу, Палестину. Та одлука јој је одредила судбину.

Под лажним именом Жан Израел она се 1873. искрцала у луци Јафа и пешице стигла до града Исусовог страдања, који је тада припадао Османлијама. Они нису дозвољавали странцима да поседују земљу у Палестини, па се Жана Меркус најпре намучила да пронађе и купи плац преко посредника. Затим је потрошила још доста времена и новца на добијање дозвола за градњу и подмићивање јерусалимских службеника.

На плацу који је одабрала, недалеко до зидина древног града, код Капије за Јафу почела је да гради дворац у коме ће оних 144.000 праведника из Библије дочекати други Христов долазак и Судњи дан. За вођу градње узела је пензионисаног француског капетана Гијема, који је по занимању био архитекта и археолог. Будуће здање назвала је Дом мир, а остали хришћани су почели да га називају Дом искупљења.

Обилазећи немуслиманско становништво, уверила се како тешко и лоше живе под Османлијама, што ју је још више учврстило у хришћанској вери, али и отворило нетрпељивост према мухамеданцима. Када је градња Дома мира кренула својим током, она се, плативши радове до краја, вратила у Европу. У то доба, 1875. године, сукобом српских устаника са Турцима на брду Градац, отпочео је Херцеговачки устанак, у народу познат као Невесињска пушка.

Стидљиви Арапи

Чекајући своју задужбину у Јерусалиму Жана Меркус је пропутовала Свету земљу. То путовање јој је заправо било наметнуто, јер су радници били само Арапи, а они су због великих врућина радили готово без одеће, и одбијали су да се такви појављују и раде све док је на градилишту присутна једна жена.

Болнице за сиромахе

Рат и народна опсада Париза показали су страшну истину, да сиромашних Француза има много, и они често умиру и од најбезазленијих болести јер су потпуно препуштени сами себи. Видела је то и Жана Меркус, па је широм Француске о свом трошку оснивала мрежу народних болница за њих. Многе ове болнице и данас постоје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: