• Издвојено
• Поглед

Хохштаплер или лажни цар

1 min read

1 месец ‎ ИН4С

Аутор: ДРАГАН Р. МЛАЂЕНОВИЋ

Мене тата пита
У мају 1980. године напустио нас је највећи син свих југословенских народа и народности – ДРУГ ТИТО. Његов одлазак у вечна ловишта горко су ожалили и очи исплакали сви Југословени, а понајвише Срби, који су Га волели више него оца и мајку. Сећам се прве песмице коју сам научио у првом основне:

„Мене тата пита/ Да ли волим Тита,/ А ја њему велим/ Да највише желим,
Да нам Тито дође/ И кроз школу прође,/ Да види све ђаке/ Па и нас прваке!“

Иако су за Његовог живота објављене многе хвалоспевне песме и књиге, ми о Громади из Кумровца нисмо знали ништа, а како ствари још увек стоје, не знамо ни данас, 45 година по Његовом одласку.
Зато не треба да изненађује да су се, почев од те болне 1980. године наовамо појавили многи чланци, фељтони и књиге у области тзв. истраживачког новинарства, које су покушале да проникну у тајну и одгонетну загонетку звану „Тито“.
Рекло би се да је у тим истраживањима најдаље отишао г. Мирослав Тодоровић адвокат из Крушевца. Своја истраживања (предпоставке, теорије и закључке) сажето је објавио почетком овог века у књизи под једноставним и кратким насловом „ХОХШТАПЛЕР“ (Народна књига – Алфа, Београд, 2003).
Кратки животопис аутора књиге

Господин Мирослав Тодоровић, аутор драгоцене књиге „Хохштаплер“, рођен је 1941. у Крушевцу, средњовековној српској престоници Светог Кнеза Лазара (+1389). У родном граду је завршио основну школу и гимназију, Дипломирао је на Правном факултету у Београду. По занимању је адвокат и живи у Београду. Тодоровић је оснивач Друштва судија Србије и члан Удружења књижевника Србије. Објавио је романе „Грех“ и „Судија смрти“ и збирке приповедака „Коцкарева жена“, „Роди ме, мајко, поново“, „Бекство од смрти“, „Огрлица“… Објавио је публицистичка дела: „Има наде за наркомане“, „Југословени у иностранству и странци у Југославији“, „Адвокат“, „Заборављени српски владари и њихове земље“ и друга. У својој адвокатској струци Тодоровић је познат као поборник независног и самосталног правосуђа.
Значење речи „хохштаплер“
Аутор књиге објашњава: „Та реч је немачког порекла, а неко приближно значење би било – нитков! То значи: безобразан, лажљив, крадљивац, преварант. А тако су га звали и његови партијски другови у Француској. Био сам тамо неколико месеци и срео људе који су га много добро познавали. Млади француски левичари су се згражавали над монструзним убиствима које је Тито починио у Француској почетком четрдесетих. Најтрагичније је било убиство Живојина Павловића, званог Ждребе, једног од највећих интелектуалца тога доба који је имао своју издавачку кућу у Паризу, и свој лист „Хоризонт“. Он је морао од Броза да побегне у Србију. Али је овај послао Петра Стамболића, Ицу Личанића и Крцуна, ухватили су га, мучили, масакрирали и на крају су га живог одрали“.
„Имали смо другог човека који је водио Југославију. Дуго сам се бавио појавом и радом Јосипа Броза Тита. Обишао сам све важне светске архиве, места којима се кретао“, почиње Мирослав Тодоровић причу о доживотном председнику СФРЈ и врхунском хохштаплеру Је Бе Титу.
Према његовим речима француски извори кажу да је Титова мајка Марија радила у Бечу и Пешти.
„Њен муж је био лењ човек, алкохоличар… Није могао да издржава породицу. Она је радила у Бечу код извесног Мајера, он је Јеврејин који је из Пољске преко Украјине дошао до Беча и ту развио послове. Нашао сам документа која говоре да је Марија родила мушко дете 7. маја 1892. године коме је дала име Јосип.“
Kада га је мајка родила, није га вратила у Kумровец, прича Тодоровић, него га је однела код свог оца Мартина Јавошека.
„Један део детињства је провео поред свог деде. Kада је стасао, мајка га одводи код његовог оца Мајера, који је завршио у Јасеновцу. Због тога Тито никад није хтео да оде у Јасеновац.“
Медаља за убијање српске деце
Књига „Хохштаплер“ без увијања и рукавица износи дуго скривану истину да је Јосип Броз, познат под кодним именом „Тито“, као поднаредник под заставом Аустроугарске царске војске 1914. године ратовао у саставу злогласне усташке „42. Вражје дивизије“ и добио медаљу за храброст набијајући на бајонер прекодринску српчад. Био је одличан ученик Диверзантског центра у Печују (у данашњој Мађарској) који је основао лично цар Франц Јозеф (владао од 1848–1916). Тито и Фридрих Мирослав Крлежа ову шпијунску школу успешно завршавају 1913. године, а затим Тито постаје најпре двоструки, а касније можда и троструки и четвороструки агент тајних служби светских сила. (Хитлер, Титов и Крлежин школски друг из истог оделења, као лош ученик избачен је из ове школе.)
Тито је владао светским језицима; једино није добро знао свој хрватски.

Замена и крађа идентитета

Преломни тренутак у каријери аустријског шпијуна настао је крајем Великог (Првог светског) рата. Тодоровић пише како се замена правог и лажног Тита одиграла на руском фронту.
„Прави Јосип Броз је ратовао на нашим просторима и после је пребачен на руски фронт. Исто се догодило и са Јосипом Аброзом, тим будућим Титом. Он је овде ратовао. Он је човек Kомитерне.
На Кавказу у месту Окно 1915. су славили Васкрс када је наишло племе Черкеза које је опколило 42. Вражју и ту долази до кључног тренутка. Тада долази до фалсификата читаве светске историје. Наиме, један о Черкеза је копљем кренуо на Јосипа Амброза, али пошто је он био врло вешт мачевалац успео је да нападача пробурази копљем. Док је гледао како колута очима и умире, није приметио другог Черкеза који је успео да га рани копљем. Ту је ипак погинуо прави Јосип Броз, а рањени Јосип Амброз тада узима његово име и идентитет. Наредних 11 месеци се наводно опорављао у манастиру Стрижек, а потом се прикључио неким другим јединицама. У Русији је био логораш, али је у логорима био шеф, и поштовали су га чак и управници. У једном логору је упознао и Пелагију која је имала 14 година, остала је у другом стању, и повео ју је са собом ка Петерсбургу где се револуција већ осећала у ваздуху.
Касније, кад је требало да буде примљен у Коминтерну, убачени Тито је своју венчаницу са Пелагијом фалсификовао као документ којим је примљен у КП СССР-а. На путу од Лењинграда до Марибора имао је силне проблеме, и на крају је ухапшен. Занимљиво је да на повратку не иде у своје село Кумровец, него у Свето Тројство код Бјеловара. Тамо води жену која је била пред порођајем и тамо остаје четири године. Он у „родни“ Кумровец није смео да оде јер никог није познавао, а људи су знали ко је Јосип Броз. Као што су касније сви његови рођаци и рекли – „Није то онај наш Јоже!“
Јосип Броз Тито – највећи син југословенских народа и народности који се волео више од мајке и оца, био је у историји наше земље и народа очигледно врхунски „Хохштаплер” (нем. Oberhochstapler, ен. Impostor или fraud, код Његоша „Лажни цар Црне Горе Шћепан Мали“). По свему судећи, питање ко је био Је Бе Тито остаће једна од највећих европских загонетки 20. века. Аутор „Хохштаплера”, нам у својој капиталној књизи документарне прозе открива готово невероватне ствари о томе да је прави Јоже ишао у разред са Хитлером, да је клао српску нејач и касније погинуо у Русији, а да су потом лажног Јосипа Амроза чували масони, бољшевици и Ватикан док је као цар владао СФР Југославијом. Тодоровић открива и како је погинуо прави Броз, где је убијена Титова жена Даворјанка…

Књига нам открива и тајну фамозне црне ташне од које се Громада из Кумровца није никад одвајала. Последњи Титов лекар, др Матутиновић, сведочио је да је у ташни био списак војника који су погинули на Руском фронту, и да је на списку било и име правог Јосипа Броза.
Хохштаплер који нам је биће и генетику изменио
– Сматрао сам да је морална и људска обавеза да обрадим личност човека који нам је променио суштину! Бит! ГЕНЕТИКУ НАМ ЈЕ ИЗМЕНИО! Од једног поштеног, питомог народа, направио је људе које данас мало ко цени у свету“, отворено говори аутор књиге.
Према томе, најхитније и најпрече је потребна демистификација и откривање строго чуване тајне о пореклу врхунског хохштаплера (Лажног Цара) који је инсталиран да би уништио Србе што „за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“ Он је доведен да доживотно води псеудо-комунистичку Југославију, мртворођенче склепано да потоне у сопственој крви. Још се пребројавају они који су храбро покушали да обелодане КО ЈЕ СТВАРНО БИО ТИТО, и како је од светског пустолова и плејбоја постао полуписмени сељачић Јосип Броз из загорског Кумровца, као и они који су назрели силе које су га у кључном и преломном тренутку (1948) учиниле моћнијим и од самог Стаљина.
Ми још увек немамо одговоре на питања: КО ЈЕ БИО ГРОМАДА, ШТА ЈЕ БИО ГРОМАДА И У ЧИЈЕ ИМЕ И КОРИСТ ЈЕ ЦАРЕВАО!?
Ако неће људи, проговориће камење.
Ова књига се потпуно разликује од свих осталих које су се досад појавиле о Титу!
Топло препоручујем као поучно штиво за још увек наивне Србе и друге поштоваоце Његовог лика и (не)дела.