• Поглед

Хиротонија Светог Петра Цетињског у Сремским Карловцима 1784. године

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Црногорски теократа иде далеко у туђину да би од патријарха Арсенија III, избеглог пред турском најездом, примио посвећење. И пре и после укидања Патријаршије црногорске архијереје су посвећивали патријарси или њихови наследници.

Сремски Карловци 1890 год.

Пошто у данашњој Црној Гори људи који нису ни крштени и не знају шта је црква говоре о цркви да видимо како је хиротонисан за Митрополита највећи Црногорац Свети Петар Цетињски.

Црногорске архијереје посвећивао је српски патријарх, јер је Црна Гора непрекидно била у саставу Пећке патријаршије. Зато су често српски патријарси долазили у Црну Гору. Јурисдикционо и духовно јединство одржавало се и у најтежим приликама. Изразити пример тога јединства је хиротонија новоизабраног митрополита Данила далеко од Пећи и Цетиња.

Црногорски теократа иде далеко у туђину да би од патријарха Арсенија III, избеглог пред турском најездом, примио посвећење. И пре и после укидања Патријаршије црногорске архијереје су посвећивали патријарси или њихови наследници.

Црногорска дипломатија настоји да се то јединство одржи. Хиротонија св. Петра Цетињског у Сремским Карловцима сведочи о томе. У склопу низа политичких и црквених прилика у Црној Гори и Карловачкој митрополији извршено је епископско посвећење св.Петра Цетињског. Код свих наших црквених и световних историчара његова хиротонија се само узгред спомиње. Проучавањем архивске граће о посвећењу у светлости ондашњих околности овим радом чинимо први покушај да детаљно прикажемо не само сами ток припрема за рукоположење и чин посвећења него и време и личности које су (непосредно биле у томе ангажоване).

О избору св. Петра имамо низ података. Његово посвећивање је извршено после смрти владике Арсенија Пламенца, који је умро у манастиру Брчели у Црмници 15. маја 1784. г. Архимандрит Петар упутио је, по савету митрополита Путника, молбу цару Јосифу II да му дозволи хиротонију коју би извршио карловачки митрополит. Текст молбе је писан на латинском језику и копија коју смо нашли остала је недатирана. У молби наглашава да јеизабран од црногорског народа и гувернадура о чему има сведочанства. Спомиње да је пре 15 година протеран из Пећи последњи српски патријарх који је посвећивао црногорске архијереје. Моли га да му одобри рукоположење у Карловцима, јер не може поћи ни у Цариград «ни у Москву…

И пре тога архимандрит Петар кренуо је био у Сремске Карловце. Али на путу претрпио је удес: недалеко од Карловаца кочија се претурила и приликом пада сломио је десну руку. Тада се вратио у Беч и лечио пола године. Ово се десило пре добијања дозволе за рукоположење.
О свечаностима које су пратиле хиротонију архимандрита Петра у Сремским Карловцима немамо архивских података. Марко Драговић пише да је тренутни сукоб руске и црноторске дипломатије искористио Јосиф II и наредио „да се посвећење изврши са највећом црквеном свечаношћу” да би тако успоставио ближе контакте са Црном Гором.

У суботу 12. октобра 1784. г. у заседању коме je председавао митрополит Мојсије Путник и учествовали епископи вршачки Викентије Поповић, бачки Јосиф Јовановић Шакабента и карловачки (карлштатски) Јован Јовановић, после прегледаних докумената које су потписали црногорски гувернадур Јован Радоњић и тројица сердара, царске дозволе и сагласности краљевског маћарског намесничког савета, решено је да се црногорски архимандрит Петар Петровић сутрадан у недељу 13. октобра рукоположи у чин епископа
у Карловачкој саборној цркви.

Потом је извршено наречење архимандрита Петра и непосредно пред почетак хиротоније новонаречени за епископа прочитао је архијерејско исповедање православне вјере.

Новорукоположени црногорски владика Петар том приликом је одржао своју прву проповед пред митрополитом, епископима, свештенством и народом у Карловачкој саборној цркви. У својој бесједи новорукоположени благодари митрополиту Путнику на указаној доброти и износи детаље историјски значајних потеза црногорске дипломатије да се добије сагласност Беча за ово рукоположење. Беседа има
више панегирични тон, али је истовремено израз народних стремљења на остварењу духовног јединства свију наших покрајина кроз Цркву!

Сутрадан no рукоположењу митрололит Путник издао је
св. Петру грамату којом потврђује хиротонију цетињског архимандрита Петра Петровића извршену 13. октобра 1784. у Карловцима на молбу црногорских главара, a по пристанку аустријског цара !

У грамати ce спомиње да je архимандрит Петар посвећен за „Епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморија”. To је титула црногорских митрополита коју носе и његови претходници…

Из Карловаца новорукоположени владика Петар се вратио у Беч где је био у аудијенцији код цара…
Владика Петар из Беча је писао митрополиту Путнику да намерава ићи у Русију. Знамо да је отуда 1785. г.
протеран. Повода за протеривање било је више: прекинути дипломатски односи, рукоположење у Карловцима и клевете владичиних непријатеља …

О томе овако пише Драговић: „Руској влади није могло бити пријатно што је Петар Петровић тражио од Аустрије оно што није могао добити од Русије— архијерејско посвећење, па пошто је видела да је доживела фијаско хтела је да му се освети

На овакав дрски став руске дипломатије владика Петар одговара познатим писмом из Минска, у коме, поред осталог,
пише: „Чудновато је такође и то, како се могло од мене као слободног човјека захтијевати да ја не будем архијереј без допуштења рускога синода.

Зар они не знају да власт рускога синода не прелази преко граница руске државе? To од нас не могу тражити ни васељенски патријарси, јер српски народ одавно има свога архиепиокопа који има право посвећивати архијереје”.

Као што смо видели св. Петар је хтео још 1782. г. да успостави прекинуте дипломатске односе са Русијом и да у православној земљи тако омогући своје посвећење, када укидањем Пећке патријаршије није могао да то постигне код свога патријарха.

Како му је била ускраћена и та могућност, а народне потребе су тражиле да што пре буде рукоположен да би преузео црквену и световну управу у Црној Гори, обратио се карловачком митрополиту као наследнику трона прогнаних српских патријараха у Аустрији. To је био најбољи могући пут да буде у заједници са српским архијерејима, који су, иако у тућој држави, бринули о српском народу у избеглиштву и тако представљали „најсроднију цркву која је такоће била део Пећке патријаршије.

Фејсбук група:  Љубитељи историје

Прочитајте ЈОш:

Антисрпска хистерија не јењава у Хрватској: Оптужују Србе за геноцид, најављују санкције Републици Српској

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: