Хиљаде хришћана учествовало у литији са чудотворном иконом Пресвете Богородице на острву Тинос
фото: Митрополија
Сваке године, али ове са посебним торжеством, скоро сви становници острва Тинос, туристи и вјерујући са свих страна Грчке дођу да заједно са свештенством учествују у богослужењима ( Вечерња и јутарња богослужења, св. Литургија и молебни канон Пресветој Богородици), на дан св. Пелагије која је пронашла Икону Мајке Божије.
Повјест о чудотворној Благовештењској икони Пресвете Богородице „Великоблагодатне“, на острву Тиносу у Грчкој
Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба прије арапског ропства, које је било давно прије турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос не зна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За вријеме једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, гдје је остала око 800 година. А пронађена она би овако:
На мјесец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, сјеверно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.
Али следеће 1822. године, прве недеље јула мјесеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. вијека. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. – А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.
Сутрадан Пелагија отиде оном човјеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посавјетова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који бјеше родом са Крита, бјеше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посјетила у келији! Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присјети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се ријеши да по сваку цијену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то вријеме не бјеше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног мјесеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигдје не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши вјеру, они престадоше копати.
Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разбољеше се на смрт. Утом стиже и вијест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сјети оне пријетње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ бјеше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видјећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцјељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.
