Hijena i svetac

Piše: Mišo Vujović

Postoje fotografije koje ne treba tumačiti. Ne treba im ni naslov, ni legenda, ni kontekst. Dovoljna je tišina koja iz njih izvire i traje. Takav je i ovaj prizor — uhvaćen objektivom pokojnog fotoreportera Živote Ćirića, čoveka koji je umeo jednim kadrom,bez reči, nemo, da ispriča istinu. Takva je fotografija koju možemo nazvati “Hijena i svetac”. Ovde je vično oko Životino majstorski uhvatilo svu suštinu drame, tragedije i neizvesnosti ali i zadovoljstvo predatora u čijim se kavezima koprca plen. Fotografija sa teološko filosofskog aspekta u prvom redu naglašava bahatost sile i božansku smernost žrtve.

“Možeš š’a hoćeš ali ne koliko hoćeš”.

Fotografija je nastala u Pećkoj patrijaršiji, pre četvrt veka negde u proleće 2000. godine, nepunu godinu dana od NATO bombardovanja i okupacije Kosova i Metohije. Ova fotografija je više od dokumenta. Ona je optužnica. I svedočanstvo. I apokaliptična ikona jednog naroda koji se, kao i toliko puta u istoriji, našao sam pred silama mraka.

S leve strane kadra, sa čašom vode u ruci, licem zadovoljstva i jezikom koji oblizuje ne videvši ništa osim sebe, sedi dr Bernar Kušner, visoki predstavnik UN-a — čovek čiji je mandat označen egzodusom. Dok je njegova kancelarija blistala od retorike o ljudskim pravima, na Kosovu i Metohiji dogodio se najveći egzodus Srba posle Drugog svetskog rata. Ubijani su starci i deca, monasi i civili, spaljivane kuće, minirani hramovi i groblja. A on — sa osmehom i pićem u ruci.

S desne strane, pognute glave, oslonjen na ruku, sedi Njegova svetost, blaženopočivši patrijarh Pavle. Sa licem koje više ne traži odgovore. Njegov pogled nije tup, već večan. Kao da gleda kroz Kušnera, kroz zidove, kroz ovaj svet. Kao da već tada, u toj sobi obloženoj tihom patnjom, razgovara sa dušama nestalih. Sa Bogom, a ne sa ljudima. Znao je — neke stvari više nema kome reći.

Nije hteo da mu prigovori. Nije ga prekorio. Samo je ćutao. A to ćutanje bilo je gromko. I jače od svake optužbe. Zato ova fotografija vrišti — a ne proizvodi ni zvuk.

Života Ćirić je uhvatio trenutak istine. Ne diplomatske, ne novinarske — već biblijske. Sliku dobra i zla. Sliku čoveka koji nosi bol svog naroda i čoveka koji taj bol ne vidi, ne oseća, i ne mari.

Dvadeset pet godina kasnije, ova slika stoji kao svedočanstvo. I kao opomena. Da su neki patrijarsi bili svetlost u vremenima mraka. I da je svet, nažalost, često upravljan ljudima koji se smeju dok drugi nestaju.

Cipele patrijarha pavla još čekaju i štap i zakrpljena mantija. Tako je i otputovao strpljivo primajući danima blagoslov. I sve je mirom sloge i praštanja mirisalo. Poklonio mu se nije samo onaj koji nije mogao ili ništa nije razumeo. No, njima niko ne zamera USAID je bankrotirao otvoriće se neke nove sise iz kojih će procureti infuzija za kreativnije pljuvanje uvis.