Хијена и светац

Пише: Мишо Вујовић

Постоје фотографије које не треба тумачити. Не треба им ни наслов, ни легенда, ни контекст. Довољна је тишина која из њих извире и траје. Такав је и овај призор — ухваћен објективом покојног фоторепортера Животе Ћирића, човека који је умео једним кадром,без речи, немо, да исприча истину. Таква је фотографија коју можемо назвати “Хијена и светац”. Овде је вично око Животино мајсторски ухватило сву суштину драме, трагедије и неизвесности али и задовољство предатора у чијим се кавезима копрца плен. Фотографија са теолошко философског аспекта у првом реду наглашава бахатост силе и божанску смерност жртве.

“Можеш ш’а хоћеш али не колико хоћеш”.

Фотографија је настала у Пећкој патријаршији, пре четврт века негде у пролеће 2000. године, непуну годину дана од НАТО бомбардовања и окупације Косова и Метохије. Ова фотографија је више од документа. Она је оптужница. И сведочанство. И апокалиптична икона једног народа који се, као и толико пута у историји, нашао сам пред силама мрака.

С леве стране кадра, са чашом воде у руци, лицем задовољства и језиком који облизује не видевши ништа осим себе, седи др Бернар Кушнер, високи представник УН-а — човек чији је мандат означен егзодусом. Док је његова канцеларија блистала од реторике о људским правима, на Косову и Метохији догодио се највећи егзодус Срба после Другог светског рата. Убијани су старци и деца, монаси и цивили, спаљиване куће, минирани храмови и гробља. А он — са осмехом и пићем у руци.

С десне стране, погнуте главе, ослоњен на руку, седи Његова светост, блаженопочивши патријарх Павле. Са лицем које више не тражи одговоре. Његов поглед није туп, већ вечан. Као да гледа кроз Кушнера, кроз зидове, кроз овај свет. Као да већ тада, у тој соби обложеној тихом патњом, разговара са душама несталих. Са Богом, а не са људима. Знао је — неке ствари више нема коме рећи.

Није хтео да му приговори. Није га прекорио. Само је ћутао. А то ћутање било је громко. И јаче од сваке оптужбе. Зато ова фотографија вришти — а не производи ни звук.

Живота Ћирић је ухватио тренутак истине. Не дипломатске, не новинарске — већ библијске. Слику добра и зла. Слику човека који носи бол свог народа и човека који тај бол не види, не осећа, и не мари.

Двадесет пет година касније, ова слика стоји као сведочанство. И као опомена. Да су неки патријарси били светлост у временима мрака. И да је свет, нажалост, често управљан људима који се смеју док други нестају.

Ципеле патријарха павла још чекају и штап и закрпљена мантија. Тако је и отпутовао стрпљиво примајући данима благослов. И све је миром слоге и праштања мирисало. Поклонио му се није само онај који није могао или ништа није разумео. Но, њима нико не замера УСАИД је банкротирао отвориће се неке нове сисе из којих ће процурети инфузија за креативније пљување увис.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: