Хероина и јунак

Свако вријеме има свој печат, добре и лоше ствари. Свако вријеме је историја, поготово ако је обиљежена догађајима и аферама какво је суђење за тероризам у покушају или како га медији популарно називају „државни удар“.

То и такво суђење је једино могуће у Црној Гори. Суђење лидерима ДФ-а Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу као и групи људи која је наводно учествовала у измишљеној терористичкој организацији назива се и суђење вијека. Велики је вијек да би ова фарса у режији криминалне организације ДПС и страних обавјештајних служби добила такав епитет, али у пропалој, приватној и окупираној држави од стране НАТО пакта све је могуће ,па и суђење невиним. Тужиоци Катнић и Чађеновић, судија Мугоша и судско вијеће су себе избрисали из људи које познају и баштине морал, част и достојанство, као основ људског постојања. Да не говорим о истини, као о темељу човјека. Прихватањем срамних улога у овом лоше режираном филму са циљем да по сваку цијену изврше наредбу и отму слободу недужним људима, они су изгубили своју.

Тражећи свједоке сараднике, пронашли су свој морални и професионални пад. Шта је Синђелић? Ко је Велимировић? Кога је брига за Павасовића? Зар се не зна ко је Милика Чеко Дачевић? Сваки честити Србин, који није упао у њихову замку, зна да се ради о фолклорним четницима, квази војводама и сарадницима служби који су профитирали на муци људи избјеглих из Крајине, Босне и Косова, узимајући  чланарине од часних Срба који су мислили да кроз та удружења могу остварити циљеве, идеале и ублажити незацијељене ране које су донијели са собом. Уједно, ове лажне војводе и полицијски шпијуни варају Србе у дијаспори добијајући велике донације од њих. И какав је суд који те људе производи у крунске свједоке? Катнић више личи на Циганина који је на вашар довео медвједа са прстеном у њушци и манипулише са њим него на тужиоца. И онда тај ћелави Циганин са минђушом у увету и марамом око главе, иначе познат по девијантном и насилничком понашању на Дубровачком ратишту и недавном инциденту са докторицом у КБЦ-у, кад је требао дати неколике капи ,,свете Катунске крви,, вуче за њушку медвједа и приморава га да изоди разне тачке и игра како му он свира.

За музику је задужена судија Мугоша која влада мрачним силама, разлива олово и баца грашке неби ли видјела ђе су и одакле иду „терористи“. Овај двојац је срамота за струку и сви правници у Црној гори и шире би требало да устану у одбану исте. Кад бих се бавио нелогичностима и бизарним глупостима које су ови људи направили у предметном процесу, требали би ми дани и дани и опет не бих све рекао. Нема тога мајчиног сина који може повезати дјелове њихове оптужнице и улоге Широкова, Шишмакова, Попова, коме су и за шта требали штитници за међуножје, куглагери, праћке и „терористи у  најбољем животном добу“ који једва стоје на ногама. Срамно да срамније не може бити. Шта се може рећи о људима који не дозвољавају једном од оптужених Србољубу Ђорђевићу да запали свијећу за душу покојне кћери. Него да не бисмо трошили вријеме на ове непоменике, писаћу о људима који су заслужили част и поштовање, а који су храброшћу обиљежили ово суђење. То су хероина Српског народа Бранка Милић и јунак нашег времена Михаило Чађеновић. Бранку Милић су покушавали да ломе читав живот. Како сам ја схватио, и што је истина, породица јој је увијек страдала и приносила жртве на олтар отаџбини од Балкансих ратова I свјетског рата, II свјетског рата до задњих ратова на просторима бивше Југославије. Присиљавали су је да свједочи против Шешеља док је био у Хагу, а она је одбила. Овдје је под пријетњом и упереним пиштољем у чело, једне удбашке животиње, требала лажно да оптужи Мандића и Кнежевића. Нијесу је препали и одбила их је. Читаву игру јој је намјесрила Србска служба пошто је упорно нападала нелегалну градњу по Новом Саду. Вјеровала је пробисвијетима Павасовићу, Велимировићу, Синђелићу и Дачевићу да долази на промоцију књиге. Храбра жена је постала жртва плаћеника. Милика Чеко Дачевић кога су регуларне јединице Војске Југославије хапсиле и предавале полицији,због ширења вјерске мржње и прогона Муслимана из Пљеваља, посебан је негативац у читавој причи. Од момента хапшења слуша наредбе Веселина Вељовића и ради за Црногорску ДБ. Веселин Вељовић, кум Душка Марковића је тада од Сеида Османагића, који је свједочио о његовим злодјелима, препознат као полицијски мучитељ Буковичких Муслимана. О звјерствима Вељовића над везаним и немоћним највише зна Чеко Дачевић коме је такође опроштено доста тога, да би за узврат постао марионета Вељовића и Марковића и на крају завршио у изборном штабу ДПС-а. Нек знају Бошњаци, ако до сад нијесу знали, да је кројачица из Генералштаба већ узела мјере за Генералску униформу будућем Начелнику. Нажалост у раље таквих људи је доспјела Бранка Милић и сад јој слиједи грчевита борба да докаже истину.

Михаило Чађеновић је примјер оданости. Примјер који би требали да слиједе сви Срби. Примјер како из часне и честите породице није могуће постати издајник. Михаило је јунак, не само због тога што није пристао да лажно оптужи своје сараднике, него због тога што није пристао на понижење себе и своје фамилије. Мислили су они што све купују новцем да Чађо има цијену. Све их је разувјерио, а највише помоћника СДТ-а Сашу Чађеновића. Саша је толико плиткоуман да је у Михаилу видио тачку топљења, несвјестан да је Чађо стијена. Но пошто не зна разлику између Пушкина и Јесењина, ни мало ми није чудно да је погрешно процијенио. И могли би овако у недоглед, данима, ноћима, могли би да пишемо како као из научно фантастичних филмова, жена Веселина Вељовића од полицајске плате вози џипа од 100 хиљада евра, могли би да помињемо хиљаде и хиљаде случајева у којима се урушава држава, али ћу се зауставити на свијетлим примјерима Бранке и Чађа. Њих двоје ће, како се год суђење заврши, бити примјер чојства  генерацијама које долазе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: