Херцег Нови на прекратници: Два вијека сламања општинске аутономије

Град вјеран традицији, по моме осјећају, довршава тристагодишњи циклус развоја као најмлађа млетачка обалска комуна која је 14. јуна 1718. придодала себе вијенцу бокешких аутономија под крилом Св. Марка.

Судећи по великом броју записника општинских вијећа из периода Аустроугарске монархије, иако доживјевши градњу цестовне мреже, град је зачео своје културолошко и политичко угињање поступно жртвујући своје особене народносне предзнаке под теретом окупација моћних европских монархија бјежећи у привид одржања свог социо-културног спецификума у породици, изговарајући опасну девизу која се користи и у наше дане : Све су окупације прохујале, а ми смо остали своји на своме.

Међутим, народна зграда коју су подигле изврсне управе Топаљске општине опасно је „порубана“ током протекла два вијека туђих управа и унутрашњег слома зачетог комунистичком револуцијом 1941. године.

Прва политичка раслојавања славеносербског народног тијела све Боке започета су у часу слома Млетачке републике 1797. године. Овдје не могу разлагати околности које су до тога довеле, али могу установити да је мјера виталности – мјера отпора ове обалске комуне задивљујућа.

Два вијека кретања путем традиције ваљда може да се објасни младошћу комуне засноване дукалом дужда Јована Корнера 1718. године која је на тај начин све историјске сломове старих јадранских држава дочекала у својој разбукталој младости, заснована на древним и поштивања вриједним принципима.

Можда град Нови ове 2014. године може да се присјети једног јубилеја који не би могао да се обиљежи пригодним слављеничким свечаностима, али би и те како могао да сјети на историјски час уласка у период рушења његова старинског и свевременог хода.

Могао би то бити јубилеј који би изазвао озбиљну забринутост за даље кретање Херцег Новог. 1814-2014? Свакако, питање: Куда иде? Веома дуго, након изливања револуционарне бујице 1997/8. године изван граница старих црногорских нахија путевима војних освајања краља Николе, али по обрасцу свенародног превата из 1941., те њезином угњежђивању у урбаним средиштима-концентрације новца, град Нови се одупирао партијском диктату Демократске партије социјалиста.

Напросто, одбио је да ускочи у конвертитску бујицу. Значајан број Новљана приступио је овоме процесу попут одређеног броја Новљана за аустријске владавине који су пред свенародним суновратом затворили очи зарад сопственог комфорног живота. Нисам чуо ни једну једину јавну ријеч противљења измјени назива језика. Но, нема ту ништа ново.

Али, желим да кажем: 1. Град је дословно урбанистички непоправљиво нагрђен у периоду слављених комунистичких управних гарнитура послије Другог свијетског рата размаханих мимозом. Тражим деманти! 2. Процес монтенегринизације општине зачет је такође у томе периоду размаханих мимозом 3. Процес грубе асимилације Новљана тече у периоду „посткомунистичких“ управа без институционалног отпора.

Напросто је Новљанима наметнут опасни концепт одбране у породици који је током протекла два вијека пројављиван девизом „Све су окупације прошле…“. Користим ову прилику да подсјетим да овај град није бирао своје управе послије расцјепа у цјеловитој ДПС зато што није знао да било ко може технички вршити управу у граду, већ искључиво зато што је сматрао да ће народна, па ако хоћете и завичајна управа, бранити град од асмилицације. То јест, представљати оно што су представљале општинске управе за Млечана, Француза или Аустријанаца.

Дакле, политички дјеловати. То дјеловање је могуће посредством скупштинске већине. И ни једнога часа није морало бити персонификовано у лику било којег управног субјекта.

Уколико Нови не пронађе модус за сређивање и консолидацију своје владајуће скупштинске већине или сабирање граду привржене скупштинске већине, доћи ће несумњиво у ситуацију коју ће обиљежити растерећивање власти подгоричке политичке номенклатуре барем три значајне црногорске општине, а улазак на велика врата подгоричке политичке номенклатуре у Херцег Нови.

Темељна мјера дуга народних представника у градској вијећници је садржана у захтјеву за предизборним политичким свезивањем у клупко приврженика граду.

Аутор текста је љекар и публициста Горан Комар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: