Hana Arent, pola veka kasnije: Protiv banalnosti zla

Piše: Muharem Bazdulj

Živimo u kulturi u kojoj se sećanje na važne ličnosti često fokusira na takozvane okrugle godišnjice rođenja odnosno smrti. Ponekad se, međutim, desi da se neke godišnjice na izvestan način – rimuju.

U godini u kojoj obeležavamo 80 godina od kraja Drugog svetskog rata, navršava se i tačno pet decenija od smrti autorke čije se knjige smatraju nezaobilaznim doprinosom analizi nacizma i “banalnosti zla”, što je uostalom upravo njena sintagma. Govorim, naravno, o Hani Arent koja je rođena 1906, a umrla je 1975. godine.

Iako rođena u Hanoveru, detinjstvo i mladost provodi u Kantovom Kenisbergu, današnjem Kaljingradu. Studira u Marburgu gde prvi put stupa u kontakt s Martinom Hajdegerom. Njihova veza, njihova ljubav, da kažemo tako, jedna je od mitskih priča dvadesetog stoleća. Ipak, svoju disertaciju Arentova neće napisati u Marburgu, nego u Hajdelbergu, pod mentorstvom Karla Jaspersa, a tema će biti koncept ljubavi kod Svetog Avgustina.

FILMSKI LIK: Sve se ovo zbiva u osvit nacističke vladavine. Jevrejsko poreklo primoraće Hanu Arent najpre na odlazak u Francusku, a zatim u Ameriku.

Nije taj beg bio sasvim jednostavan. Možda joj američki diplomata koji joj je izdao vizu i spasio život. Znamo da Valter Benjamin nije bio te sreće. O toj fazi njenog života snimljen je intrigantan televizijski film “Varijanov rat”. Režirao ga je Lajonel Četvajnd, u glavnim ulogama su se pojavili Vilijam Hert i Džulija Ormond, a Hanu Arent glumi Elizabet Voling. Kao i mnogi drugi jevrejski emigranti iz Evrope, Hana Arent svoju pravu afirmaciju ostvaruje u SAD.

Pedesetih godina prošlog veka objavila je dve knjige koje mnogi i danas smatraju njezinim najvrednijim delima. Reč je o knjigama “Izvori totalitarizma” (1951) i “Ljudsko stanje” (1958).

U istoj deceniji Arentova predaje na najslavnijim američkim univerzitetima. Na prelazu iz pedesetih u šezdesete, međutim, desiće se događaj iz koga će nastati njena najslavnija knjiga.U Jerusalimu je, naime, održano suđenje Adolfu Ajhnmanu, a Hana Arent je pratila suđenje kao reporterka lista “Njujorker”. Iz tog je novinarskog zadatka izrasla jedna od najslavnijih knjiga dvadesetog veka. Naslov joj je “Ajhnman u Jerusalimu”, a podnaslov “Izveštaj o banalnosti zla”.

Ta teza iz podnaslova postala je opštepoznata. Fraza “banalnost zla” izazivala je, međutim, od samog početka i snažne kritike. Među njenim žestokim protivnicima bio je, primera radi, i veliki politički filozof Isaija Berlin.

O NASILJU: Nekoliko godina nakon “Ajhnmana u Jerusalimu”, Arentova objavljuje vrlo sugestivnu knjižicu pod naslovom “O nasilju”. Na srpski ju je pre dvadesetak godina preveo Dušan Veličković.

Obimom kratka (134 stranice u srpskom izdanju) ova knjiga je izuzetna aktuelna i do dana današnjeg. Savršeno suvereno, kombinujući erudiciju i izvorno pronicljiv um, Arentova analizira i raščlanjuje pojam nasilja. Njeni lucidni uvidi su izuzetno inspirativni. Na jednom mestu on, recimo, kaže: “Nedovoljno je reći da moć i nasilje nisu isto. Moć i nasilje su suprotnosti: tamo gdje jedno vlada, drugo je odsutno. Nasilje se javlja tamo gdje je moć ugrožena, ali ako je prepušteno sopstvenom toku ono će dovesti do toga da moć iščezne.”

Ova dijagnoza je vrlo poučna i u razmatranju aktuelne situacije u Srbiji. Osim knjige “O nasilju”, u finalnom delu svog života, Hana Arent objavljuje i “Ljude u mračnim vremenima”. Kad su pominjanog Berlina pitali oko knjige Hane Arent “Ljudsko stanje”, on je odgovorio: “Ne bih preporučio nijednom izdavaču da kupi prava za ovu knjigu. Imam dve primedbe na nju: neće se prodavati i nije dobra.”

ESTETIKA I POLITIKA: Pedeset godina posle smrti, o Hani Arent se mnogo piše.

Relativno nedavno jedna ugledna autorka piše ovako: “Zanimanje za moć suđenja u estetici kao i u politici, karakteristično za Hanu Arent, izazvala je pre svega njena užasnutost uništavanjem zajedničke evropske kulture. Kad nam je svet kulturnih značenja i referenci zajednički, zajednička nam je i izvesnost suda: kažemo da ovo ili ono ne treba raditi jer je protivno božjem zakon, naciji, humanosti, itd. Kant je takve tvrdnje u kojima se primenjuje neko opšte pravilo nazivao odredbenim sudovima. Ali sudovi ukusa i sudovi o lepoti nisu odredbeni, kaže on, zato što za njih nema takvih zajedničkih pravila. Potrebno je da pribegnemo refleksivnom rasuđivanju da bismo artikulisali novo opšte pravilo koje će drugi možda prihvatiti, a možda neće.”

Takođe, veliku pažnju je privuklo otkriće da je u godini njene smrti, Hani Arent pisao tada mladi senator Džozef Bajden.

Zapravo će se za malo više od dve nedelje navršiti tačno pedeset godina otkad je to pismo napisano; bio je, naime, 28. maj 1975. Bajdena je interesovalo izlaganje Arentove na jednoj konferenciji u Bostonu.

Tamo je ona, na primeru Ričarda Niksona, zabrinuto notirala da američka javnost političarima rutinski prašta laganje, pa i očigledan kriminal. Bajden je u međuvremenu u američkoj politici bio sve, a opet je Hana Arent osoba čija su politička razmišljanja nekako aktuelnija nego Bajdenova.

Možda je to razlika između aktivnog i kontemplativnog života, da se opet pozovemo na jednu njenu dihotomiju. Bilo kako bilo, rečima čuvene mađarske istoričarke Agnes Heler: “Dvadeseti vek će u knjige istorije i anale ući kao doba totalitarizma, a Hana Arent svakako će ostati klasični izvor svakog budućeg tumačenja porekla totalitarizma.”

Izvor: RT Balkan