Хало, Хјустоне, чујемо ли се?
Пише: Емило Лабудовић
„Хало, Хјустоне, овдје ‘Луча’, чујемо ли се“? „Хало, ‘Луча“, чујемо вас одлично. Капетане Абазовићу, јавите нам свој статус“! „Хало, Хјустон, говори капетан брода, Абазовић. Завршили смо мисију на Мјесецу и отиснули смо се према Марсу. Ово је мали корак за Црну Гору, а велики за човјечанство. ‘Луча’ се одјављује. До виђења на Марсу“!!!
До јуче, ово би било равно првоаприлској шали на крају јануара, али ствар је више него озбиљна. И није рекла – казала, и није фантазија залуђеника у звјездана путовања, и није исјечак из неког од холивудских филмских блокбастера, вијест да се Црна Гора отиснула у свемир стиже са најважније и најзваничније државне адресе. Муштулук нам је ухватио премијер лично. Да нијесмо ту гдје јесмо, да нам није тако како нам је, да нам се не догађа то што нам се догађа – ова вијест би била за насловне стране и општенародно весеље, уз ватромет и прангије, а ла Белведер. Овако… мрка капа.
Да се разумијемо, чињеница да је групица младих из Црне Горе осмислила, креирала и направила сателит, шта год то значило и чему год он служио (можда за надгледање поморских нарко – рута) за озбиљну је похвалу и може само да радује. Али, да се не лажемо, ово је само изузетак који не потврђује правило. Није никаква новост да се из Црне Горе у најпознатије научне установе, универзитете и иституте, отиснуо значајан број вансеријских појединаца и тамо стекли висок реноме, али ријеч је, ипак, о појединцима. О стању образовња у Црној Гори и његовим дометима, љутио се неко или не, најбоље говоре резултати чувеног „писа теста“ у последњих неколико година по којем наши школарци држе висока мјеста – отпозади. Стога није ни чудно што је такозвана научна база Црне Горе такође спала на бриљантне појединце који, суочени са хрончном беспарицом науке, углавном купују карте за иностранство – у једном правцу.
Био би гријех и било би далеко од истине одговорност за овакво стање школства и науке у Црној Гори адресирати само на ту адресу. Рушевне и тијесне школе, учионице које прокишњавају и још увијек грију на дрва (кад их има), ријетки компјутери и још ређа савремена научно – наставна средства, слабо (боље речено, никако) плаћени учитељи и наставници, изостанак озбиљних и на савременим научним достигнућима заснованих наставних програма, никад до краја завршене реформе школства, уплив политике у наставу и кадровање … само је краћи списак проблема са којима се већ деценијама суочава црногорско школство. Да је онолико пара, напора и државне енергије колико је утрошено у прогон српског језика и она два „маде ин Загреб“, слова, уложено у реформу и снажење школства, од првог разреда па до докторских студија, Хјустон нам и не би био толико далеко. Умјесто тога, само се крпе рупе, кречи и шминка слика школства, па тако данас имамо поједина одјељења у којима је више ђака носилаца највишег школског признања „Луча“ од оних који то нијесу, да би на независним тестовима, без утицаја утицајних мајки и тетака, и једни и други показали једнако незнање.
Црна Гора је земља добрих наставника и професора и талентоване дјеце способне да хватају корак са највећим савременим научним дометима. Али, и у овој држави неко мора да коси а, богами, неко и воду да носи. Све док се не отријезнимо и не схватимо да (без љутње) „није свако Туре за везира“, у Црној Гори ће бити лакше наћи доктора наука свих профила него квалификованог мајстора, тесара, зидара, и не би смо сваке сезоне морали да „увозимо“ конобаре, шанкере, собарице…
