Хајде да причамо о „ситницама“

У јеку предизборних обећања, због природе посла до мојих руку стижу па скоро сва саопштења политичких партија, тако да иако у мом граду нијесу локални избори, могу рећи да сам упућена у сва предизборна дешавања.

Елем, највише тих предизборних обећања, а посебно у одређеним коалицијама, толико су велика да су предмет шала да не кажем спрдњи на друштвеним мрежама. Већина тих шарених лажи односи се на превоз путника било аутобусом, возом, авионом… Тако да људи који читају све то имају дојам да ће црногорски градови након 27 маја да личе на Дубаи и остале cool дестинације.

Међутим, ајмо да причамо о „ситницама“, оним ситницама које сам чине свакодневни живот, а баш се односе на саобраћај. Не бих помињала општу некултуру на друмовима, познати смо по томе да нам више људи погине у саобраћају него негдје у рату. Аутобуси који превозе путнике су тема о којима би се могло тако дуго причати, наравно част изузецима, јер поједини аутопревозници су часни и одговорни породични људи па самим тим бирају и своје запослене сходно томе. Али мали је број њих, а већи је оних којима је само економска добит мотивација, а удобност и безбједност путника на неком небитном мјесту. Зашто ово кажем? Јуче сам била на кафи са другарицом која је била пар дана у Београду и док смо пиле кафу, она, под утисцима са пута била је да не кажем врло бијесна. На моје питање шта се десило, у кратким цртама описала ми је свој пут од Београда до Црне Горе и такве непријатности које је доживјела да сам по аутоматизму питала; А зашто не пођеш до те компаније и жалиш се? И њен одговор ме је заиста и отријезнио. Рекла ми је је ли стварно мислиш да ће да реагује, а ако буде тужила, знамо како све те ствари на крају пролазе код нас. Па да, погледах је и слегох раменима. И јесте тако, џаба тужбе, џаба расправе ако се као људи не промијенимо, ако не будемо мало више осјећајнији, мало више бринули за оног поред нас кога у датом моменту или возимо у аутобус или лијечимо. Све је исто, позив којим се бавимо је само средство којим можемо да помогнемо другој особи, како би наш почивши патријарх Павле рекао „Будимо људи“.

И ето, ова кратка прича говори да мојој другарици иако лијеп провод у Београду покварио је тако ружан повратак својој кући због џангризавог возача, због неудобног сједишта, сада пије таблете за болове и носи горчину у желуцу. А да је савјетујем да следећи пут иде Монтенегро аирлинесом, мислим да се ту тек има шта испричати. Колико сам видјела авион из Београда ове компаније каснио је са полијетањем па неких 10 сати, ако не и више, а да путницима у правом тренутку нијесу добили тачне информације. Ок, сад да пређемо на жељезницу, па ко путује на посао из Никшића за Подгорицу зна колико пута је закаснио на посао, колико пута закаснио по дијете у вртић…

И шта нам остаје, да се константно молимо да се нешто некоме не деси, или кад се деси да плачемо, кривимо судбину, Бога, непогодан црногорски терен или да све ово мијењамо. Да би мијењали, креће се од узрока свих ових лоших ствари које су саставни дио наше не тако лаке свакодневнице. У цивилизованим земљама то се ради на цивилизован и одговоран начин. Лични примјер: У држави Вашингтон на далеком америчком западу ако у аутобусу није исправна направа у којој се убаца новац, возач држи ту руку да не бисте потршили тих 1,75 $ већ путујете бесплатно кроз цијели дио града кроз који тај аутобус вози. А овдје знамо куда би пошло тих 1, 75$, зар не?

На крају, проће и ови локални избори увјерићемо се да ли смо добили супер брзе возове, јапанске метрое или шта ли већ. Као што рекох џаба нама све то, ако се ко људи не промијенимо.

Извор: ladydragond.blogspot.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: