Гробаровка са двије свињске главе запечене у шкембету

Пише: Небојша Јеврић

Гроф Шперо је био пореклом из Лике. Био је племић чији су преци добили ту титулу  од цара Фрање Јосипа. У Рату је његов отац  постао Црвени Племић Јосипа Броза. Пошто син није имао никаквих друштвенополитичких амбиција запослили су га у већу синдиката. Чувен је био по томе што се само  једном јавио за реч. Било је то кад је ауто на прелазу између зграде синдиката и Борбе ударио Ђуру Дамјановића. Ђура Дамјановић је био сиротан писац и пијанац из Крајине. Волео га је Бранко Ћопић и једино њему је давао лову. Пијан Ђуро кренуо у „Прешернову клет“ да се нађе са Грофом Шпером. И ударио га је ауто.

Потресен, Гроф Шперо се јавио за реч и предложио да се између Трга Маркса и Енгелса прокопа тунел. Ђуро је преживео а Гроф Шперо је наставио да лелуја према „Клет“ сваког јутра.

Тог дана се дешавала велика ствар. Било је момачко вече Јакоба Гробарова.

Четврто по реду.Треће са Биљаном.

Да би било на високом нивоу повео  сам Грофа са собом.

Обавештен на време и Јаша је позвао Грофа.

Душка Конте Ивановића из Доброте.

Било је то, кажу, после велике поморске битке 1751. године код Патраса, у којој су његови преци, трговци Марко и Јозо Ивановић, с малим бокељским бродом однели победу над далеко надмоћнијим турским гусаром, реисом Хаџи Ибрахимом. Злогласни Турчин имао је 360 морнара, а браћа Ивановићи само њих 40, што их није омело да после шесточасовног окршаја победе Хаџи Ибрахима. Овај несвакидашњи подвиг овековечио је и 1823. венецијански сликар Винченцо Килоне, чија слика, уз касније израђен портрет Марка Ивановића, краси Поморски музеј Црне Горе у Котору. Како сведочи наследник ових храбрих трговаца, када су се, након битке, у Венецији појавили с остацима турског гусарског брода, млетачки дужд Петар Гримани одликовао је браћу Ивановић витешким крстом, такозваним кавалиром Светог Марка, уз који су стекли наследну грофовску титулу.

– Наследним правом та племићка титула стигла је до мене и мојих рођака. Титулу је после Млетака признао и бечки двор, значила је нешто и у првој Југославији, али од времена после Другог светског рата нико за њу не мари. Она ме ни на шта не обавезује, али ја се њоме поносим и негујем нашу грофовску традицију, због чега ме сви зову Конте – објашњава гроф из Боке Которске и додаје да је, због повластица и грађанске титуле која је ишла уз ту веру, први предак грофова Ивановића примио католичанство које се до данас одржало у његовој фамилији .

Конте је Србин католик.

“Ја знам моје корјење.Кад ти одсјеку корјење онда постајеш БАЛВАН!”

Петар Петровић Његош, који је више пута из наше куће путовао у Млетке, пред одлазак у Русију на рукоположење за архијереја 1833. године написао је спев „Србин Србима на части захваљује” у знак захвалности српским чувеним породицама Ломбардић и Конте Ивановић из Котора. Тиме он потврђује да је и пре 1918. одседао у околини Котора у српским кућама. Спев је 1834. објављен је у „Гласу Црногорца” на једном листу и то је документ који негира причу новоисторичара на основу које и покушавају да одузму светиње од СПЦ-а. У старој палати Ивановића у Доброти 1951. године постављена је и плоча на којој је ћирилицом написано да је у тој кући више пута боравио Његош и у знак захвалности према Србима посветио је браћи Ивановић поменути спев – причао нам је и наручивао туру за туром Душко Конте Ивановић.

Све време Јаша је вукао са собом слику коју му је, да плати свадбени ручак, поклонио Данчо Мановић, Дача Лудача, сликар.

Пошто смо описали круг “Ласта” , ”Раб”, Бриони”, ”57” обишли “Бермудски троугао”  отишли смо на ручак.

Конте је имао један проблем: део вештачке вилице. Извадио је и ставио на тацну  да му не смета. После ручка се сетио вилице. А онда смо сва четворица заглавили у кухињу. Конте је заврнуо рукаве,  гурнуо руку у сплачине и успео да је пронађе. Руке и вилицу је опрао детерџентом  а онда ракијом.

“Знаш шта, Конте,” реко је разнежен Јаша ”ево, ја ћу да теби поклоним слику а венчање може и без ручка.”

Конте не би био Конте да није извадио оно новца што му је преостало и поделио две хиљаде са  Јашом.

Јаша, којем је то била трећа ноћ ван куће , отишао је да види да ли га Биља чека а ми  у “Грмеч”.

Велико друштво, заједно са сликаром Мановићем,  седелео је за суседним столом.

“Каква вам је то слика?”

“Купио сам од Јаше за  800 марака.”

Чувши за цифру веселе дружина заглави на врата у потрази за Јашом.

Прочитајте ЈОШ:

Кошаре (У славу и спомен јунацима)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: