У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике, савремени секуларизам је културне и религозне разлике свео на форму фолклора и декор демократских људских права и разлика. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање `старог` и програмирање новог памћења, преиначење историјске свијести. Наиме, брисања старих, а учитавања нових историјских `истина`, једнобразног сјећања, до глобалное једнакости у `памћењу`, заправо забораву.
Као по Орвеловим ријечима, `ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност.` Све империје у историји су уводиле своју повјесну политику памћења, а тиме и креирале пројекте пожељне политичке будућности. Јединствен примјер пројекта историјског инжињеринга, наиме, архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свијести, управљања човјековим временом и животом, памћењем и будућношћу, представља папска промјена јулијанског и установљавање новог, рачунски ”тачнијег”, грегоријанског календара папе Гргура из 16. вијека.
Папски пројекат памћења, кроз промјену јулијанског календара под изговором наводног прецизнијег временског прорачуна, и данас представља парадигму савремених пројеката историјског инжињеринга и ревизионизма. Наиме, савремених програма ,,брисања ‘старих’ историја и календара” древних народа и религија, и наметања ”нове” глобалне историје. Као у 16. вијеку тако и данас, наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског поглаварства, папске воље ,,како на земљи, тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, тј. папизма као идеолошке парадигме ‘великог брата’ једнополарног евроцентричног свијета.
Наиме, наводно тачније рачунање времена је повод, док је сврха римокатоличке реформе календара успостављање глобалног грегоријанског ”рачунања” историје, а не само времена. Данас бисмо казали, медијског монопола планетарног опсега, на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности. Питање промјене календара је да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску `истину`, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности?
Питање календара је са ким ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је питање историје, али и саборности Цркве, као и националне и културне политике народа и државе, а на последњем мјесту питање прецизног рачунања времена. Поштовање одређеног календарског канона у једном друштву и држави формира културно-религиозну друштвену свијест, природу и политику памћења, а тиме историјског искуства и полтичког предвиђања, док прекдање културе календарског континуитета значи раскид са укупним културно-религиозним континуитеом и предањем једног народа и религије, чиме народ и друштво губе орјентир у простору и времену, историји и будућности.
Пропаганда новокалендарства
Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима: указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ‘свијета’, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новока- лендарства питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског на ниво научног договора и политичке одлуке, став јавног мнења. Данашње заговарње новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религиозних и историјских “истина“, већ начела прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, својеврсног економског екуменизма.
Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег рачунања времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине , али одређене, пожељне геополитичке већине. А та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве,то јест државе – које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатланског војног пакта.
У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника, као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере новоклалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, језгра православне духовности, гдје се до данса поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као јединим аргументом својих ‘научних’ и ‘богословских’ тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже поред политичке и евроатланској религиозној унији. Пастир прогреса поручује православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.
„Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече“, „хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс“, све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење’, тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе година најављује римокатолички Божић и Васкрс, као да је по сриједи временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних, вјерских, папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као ‘хришћански вјерници и цркаве који се придржавају Јулијанског календара и источног обреда.’
Таквом медијском мисијом се вјерски необразованим православним Србима у Србији, Црној Гори и Републици Српској, намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протестаната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Заправо, ствара се илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, као да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе.
Сходно таквим претпоставкама православним вјерницима се препоручују и религиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијсу прошлост прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. Европски савјет је у фебруара 2012. године донио одлуку о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију,од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано; београдски надбискуп у празничним посланицама отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и ,,без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“.
Југословенско прихватање римокатоличког календара
Стогодишње југословенско наслеђе, ванисторијског и ванрелигиозног братства и јединства, у душама југословенских нараштаја релативизовало је вјеру. Покољења одвојена од своје лако прелазе на туђу и ‘нову’ историју, на нови и туђи календар. Генерације православних Срба одрасле у духу југословенског екуменизма или комунистичком култу неопозивог, иновјерног и иноплеменог вође, лако прихватају култ ‘непогрешивог’ римског поглавара – папе; универзалног свјетског ‘тате’, као сурогат изгубљеног небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене историје отаца.
У формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и вишерелигиозног `народа`, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта по себи, је у склопу југословнеског пројекта имало кључну улогу. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српскоправославне историје, и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Наиме , у чему је прелазак на грегоријански календар имао функцију прављења дисконтинуитета у српској историјској и политичкој свијести православног памћења и предања.
У Краљевини СХС грегоријански календар је уведен првог мјесеца наредне године по формирању КСХС Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском календару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.
Пошто су Хрвати и Словенци као римокатолици већ упражњавали папски календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Истим законом су и институције бивше Краљевине Црне Горе, чија је државност `утопљена` у југословенски пројека, прешле на грегоријански календар. Потом је услиједило наметање римокатоличке уније Српској право- славној цркви путем наметања грегоријанског календара. Превођење СПЦ на папски календар је планирано у склопу југословенског и прозелитског пројекта унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока.
Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправо- славном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис ради превођења православних цркава на грегоријански клаендар, експонент евроатланске стратегије у Цариграду и “источни папа“ како га је назвао Свети отац Јустин Поповић. На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве, Грчка, Румнска, и Српска са југословенским предлагачима, док су најближе цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, одбиле да присуствују конгресу.
Грегоријански календар су под политичким притиском прихватиле Грчка и Румунска црква, а нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска црква затим добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под немилосрдним притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету.
Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или што грегоријански ту грешку прави тек на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост , тако су мислили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун.
Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат, његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба, али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима цркве, изједначавањем православног и римокатоличког календара увођењем у оба додатне “тачности“, типичан је примјер југословенског ванхришћанског атеистичког слободнозидарског интернационализма.
Пошто идеологију масонског мондијализма, вавилонског мијешања народа и култура до стапања и јединства у утопистичкој визији једнобразног човјечанства, југословенски протагонисти новокалендарства нијесу смјели сасвим јавно проповиједати православним Србима, као ни мисионари југословенске унијатске римокатоличке мисије, у прозелитском подвођењу православних Срба навођени су и економски разлози за увођења грегоријанског календара, указивањем да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може“.
Професор Милутин Миланковић није био само занесен астрофизиком у негирању црквених и историјских разлога код предлога за увођење новог календара већ и идеолошко-политичким програмом. У званични извјештај унесене су и ове двосмислене Миланковићеве ријечи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,спосничка лица представљале су несрећну руску цркву’. Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Краљевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије.
Пошто нису успјели да приморају владике Српске цркве да прихвате грегоријански календар, југословенски званичници су спроводили прозелитску политику према православној цркви преко државних институција. Југословенски екуменизам је кулминирао конкордатом држава Југославије и Ватикана 1937. године, којим је Српска црква стављана у подређен положај, који памтимо по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве Росића који се супроставио ратификацији и спровођењу кокордата.
Југословенски грађански ратови у Другом свјетсом рату и у ратном распаду социјалистичке Југославије, последица су пројеката југословенског новокалендарства. Наиме, југословенског идентитетског инжињеринга који је произвео сукоба нових календара југословенских политичких нација са историјским српско-православним предањем. И данас се у Србији и Црној Гори питање “старог“ и “новог“ календара поставља као још једна православна препрека на путу евроатланских интеграција. И као осамостаљене државе југословенске нације промовишу своје квазиисторијске календаре негирањем своје православне прошлости. Путем школских образовних система и јавних медијских сервиса се врши учитавање новог памћење, супротног “старом“, али не југословенском, већ православном памћењу.
Увођење папског календара у Грчку цркву
Јединство православних цркава није нарушено до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви.Од када је папа Гргур 1582. године увео свој календар и нарушио хришћанско `заједничо` истовремено празновање црквених празника православних и римокатолика, до 1922. године када је прва православна црква прешла на папски календар, папска промјена календара је била подстицај православним црквама на очување Светог Предања и кроз привржености јулијанском календару.
Историју наметања грегоријанског календара Грчкој цркви, политичко-прозелитски притисак под којим је Грчка црква увела грегоријански календар, новокалендарска пропаганда прикрива, а грчко нонокалендарство предочава као препоруку прихватања грегоријанског календара православним црквама. У времену увођења грегоријанског календара у Грчку цркву Грчка се налазила у неповољнијем геополитичком положају него 1453. године под османском опсадом Константинопоља, када је европска алијанса војну помоћ Цариграду условљавала прихватањем папске уније. Грчка Црква и православни народ `изнутра` под притиском револуционе власти у Грчкој, а споља под турским, и уцјенама атланске алијансе, притом са наметнутим цариградским патријархом, а на краљевском престолу са друговјерном европском династијом, су били политички и `вјерски` окупирани.
Грк Емануел Метаксакис (1871-1935) у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградског патријарха од 1921. до 1923. године, када је покушао попут папе да првенство части, замијени првенством власти. ,,Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме.Упркос оваквој одлуци Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.“, пише свештеник Србољуб Милетић у свом тексту,,Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“
,,Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923 године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и одлучено да јулијански календар буде ‘исправљен’ путем пребацивања за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцослов остану неизмијењени.“
Патријарх Мелетије сазива такозвани ,,Свеправославни конгрес“ у Цариграду, од 10. маја до 8. јуна 1923. године који, противно црквеним саборским одлукама, доноси одлуку да цариградска патријаршија пређе на други то јест промијени јулијански црквени календар. ,,Митрополит Хризостом 24. децембрy исте године потом сазива Архијерејси Сабор којем предложе ‘средње‘ решење: озваничити грегоријански календар са старом Пасхалијом. Сав је посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара,1924 године прибавио константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мјесецослов за све непокретне празнике.“
У православним земљама “Свеправославни конгрес“ је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха.
У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7.5.1977. године о цариградском патријарху Мелетију и његовом ткз. Свеправославном конгресу, архимандрит отац Јустин Поповић пише:,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве.То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном ,,Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године.“
О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на гре- горијански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду ,,Став СПЦ према старом и новом календару“: ,,Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII , којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње.
Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у цијелој Православној цркви. Када је фебруара 1923.године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у Цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јера- рхије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свима православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви.
Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци, који нису хтели да пређу на папски календар, прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.“
Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи ,,Против лажног јединства“, пише о прихватању грегоринанског календара у Грчкој: ,,Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјену календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена.
Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају,,Христос рождајетсја, славите“, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили“.
Револуционари и римокатолици за грегоријански календар
Зашто се нерелигиозни астрономи и револуционари брину због непрецизности религиозних календара? Несхватљива је атеистичкапаника због календарског мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативи- зовања религиозних разлика у наше вријеме достиже вавилонски врхунац. Изгледа да “аполитичне“ астрономе не забрињава “непрецизност“ црквеног календара, колико што православни Срби вјерске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протестантима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и у НАТО, већ са православном већином – Русијом и Русима.
О политчиичком антихришћанском смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто би револуционари и атеисти одбацивали јулијански “пагански“, а уводиле папски “хришћански“ календар? Да је папски календар као и папизам био препознат као револуцинарни принцип управо свједоче чињенице да су грегоријански календар уводиле и револуционарне власти.
Први револуционарни календар је уведен за вријеме Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца га је усвојио 24. октобар 1793. године. Вријеме Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22. септембра 1792. када је проглашена Прва француска република, а укинута монархија. Јакобински календар је имао 12 мјесеци од по 30 дана, подијељених у три декаде, а десети дан је био дан одмора. Подјела мјесеца на седмице замије- њен је подјелом на декаде да се расформира хришћанска седмица, слијед и симболика јеванђелских догађаја који се крунише Недјељом као даном Васкрсења, који се код Руса и назива Васкрсеније. Револуционарни календар је укинуо Наполеон првог јануара 1806.године пошто је укинута Прва француска република.
У Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански календар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви мјесеци су имали по 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Због избацивања хришћанског поретка седмице,седмог дана Васкрсења укинуте су седмице, а уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена седмодневна недјеља. После Мелетијевог конгреса 1923. Руска црква је била обманута од режимске ткз. “живе цркве“ да је руска правосалвна црква прешла на грегоријански календар, али када је патријарх Тихон сазнао право стање ствари Руска црква остала при јулијанском календару и до данас се придржава јулијанског календарског поретка.
И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти у Грчкој и папско-протесатантске политике.У Краљевини Грчкој на престолу је била страна иновјерна династија, која се залагала за прелазак на грегоријански клендар. О спрези римокатолика и револуционара свједочи и чињеница да је цариградски патријарх Мелетије за званичну признао режимску бољшевичку ткз.“живу цркву“, која је прихватила његове одлуке о папском календару док је руски патријарх Тихон био у комунистичком затвору. Грегоријански календар је увела и револуционарна власт Кемала Ататурка републике Турске као тековину секуларизма и револуције, што најбоље показује квазихришћанску природу папског календара.
У Бугарској држави грегоријански календар је уведен 1945. године, а у цркви под неразјашњеним околностима 1969. године пред саму смрт патријарха Кирила. Римокатоличка династичка кућа Кобург је владала Бугарском. У Румунији је 1860. године свргнут и убијен последњи народни владар Александар Кузе. Послије њега па све до 1946. године земљом је владала римокатоличка њемачка владајућа кућа – Гот. Први владар те наметнуте папске породице Гот је био Карол. Румунска црква је под притиском Двора усвојила латински календар пред Први свјетски рат. Римокатоличка кућа Гот је укинула и румунску ћирилицу,и увела латински календар за вријеме краља Фердинанда Гота.
Свим православним земљама, осим у Србији која је имала југословенску мјешовиту српско-хрватско-словеначку Владу, у увријеме увођења грегоријанског календара су владале римокатолчке династије, а што је значило и чланство у тадашњој Европској унији и НАТО алијанси, или револуционарна власт. Револуционарној доктрини је одговарао папски календар, као сурогат хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром, у који је била уграђена хришћански канон календара. Наиме, што доказује да грегоријански календар не постулира хришћанске вриједности, напротив, идеолошки уједињује револуционарне атеистичке и римокатоличке тежње, као и протестснтске реформације, ка раскидању са историјским континутетом историје Цркве.
Римокатолички раскол кулминира реформом календара
Почасно право ,,првог међу једнакима“, додијељено римском епископу на четвртом Васељенском Сабору у Халкидону 451.године, као политичка надокнада царском првенству Рима после премјештање царске престонице на Босфор у четвртом вијеку, папство злоупотре- бљава, користи у политичке сврхе, присвајајући права римских царева – васељенску власт Василевса.
Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија, већ самопроглашени суверен васељенске власти.
После пада Цариграда и погибије последњег новоримског византијског цара, наследника достојанства римских царева и `такмаца` папксом примату, и после потпадања цариградске патријаршије и других апоастолских патријаршија на Истоку под османско ропство, папство присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно и царско право одређивања васељенског календара. Као повод за узурпирање царског права на промјену и одређивање календара папство користи наводну потребу временског усклађивања календара.
Као и “филиокве“ (филиоqуе – “и сина“), папски уметак у Символ вјере,тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само од Бога Оца, како је Црква исповиједала од почетка, и папска промјена календара представља демонстрацију папске самовоље и револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Константинопуљу.
Папски раскол 1054. године достиже врхунац промјеном јулијанског календара 1582. године, као и формалним раскидом са “старом“, не само предхришћанском, него и претпапском историјом. Чином одређивања календара папизам преузима сва права владарског васељенског достојанства. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а реформа календара Гргура XIII означава и прекид календарског континуитета са предпапским предањем цркве.
Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради обједињавања римокатоличке заједнице подијељене протестантском реформацијом, учвршћивања папске суверености у Европи, али првенствено ради оспоравања православног руског Цара, новог Василевса, и трећег Рима-Москве, наследника царског достојанства новоромејских византијиских императора. Промјена календара је била првенствено престиж папизма са православљем као предањском вјером, а тиме и `претендентом` на право `првенства`, док је сукоб са протестантизмом био као и данас разрачун са папском политичком фракцијом.
Папско-протестантски ратови су борба за превласт, док су на духовној равни узрочно последични процеси. Протестантизам је као и папизам заговарао реформу јулијанског календара, Мартин Лутер је имао и радикалније предлоге реформе календара од папских, један је да се сви покретни хришћански празници јулијанског, везани за мјесечеве мијене и равнодневнице, укину, а да се празнику Васкрса одреди тачан фиксираног датума.
Папство користи наводну потребу временског усклађивања календара као повод и за преузимање монопола у науци. Заправо, временско `усклађивање` и одређивање календара папство користи и за заштиту религиозно-реформаторског папаског примата. Папско противљење развоја науке није последица противљења научном позитивистичком просвјетитељству већ заштите ауторитета и монопола папства у области науке. Папска историјографија програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио опат Герберт (Герберт де Ауриллац; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II, “а он је био и астроном и конструктор разних направа“.
Самопроглашени суверен светске моћи промјеном календара, поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе проглашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Усмјереност папске промјене календара потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без усклађивања вјерског поретка календара, открива њену нахришћанску природу; којом су прекршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празновању Васкрса, вјековни богослужбени типик заједничке прославе Васкрса свих хришћана.
Папа Гргур XIII (1502–1585), поглавар римокатоличке цркве од 1572. до 1585, познат по промјени календара, програмски заодјенут ореолом хуманизма, док се његова прозелитска дјелатност прикрива. Прозелитска пракса Папе Гргура је била вишеструка, огледала се у обрачунима са протестантима и у унијатској мисији према православнима на Истоку. Године 1577. Гргур је основао двије битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, прије свега Срба на Балкану.
Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572.године. Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подстакао га је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардиналима, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета, једна група доспијева на Флориду, да би их шпањолски конквистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је папа Гргур XIII упутио следеће ријечи, благословивши и тај крсташки подухват: “Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних јеретика“.
Култ времена
У астрономском смислу, оба календара би се могла прилаго- ђавати тачнијем прорачуну времена, али ни у формално-научном смислу то није сврха календара, а поготово вјерском. Притом, са научне тачке гледишта, грегоријански календар нема предности над јулијанским, јер су то календари различити по својим принципима мјерења времена. Грегоријански календар је окренут тропској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години, услед гравитационог утицаја Мјесеца синедричка година дужа је од сунчане (тропске).
Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, и ако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље.
Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.
Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански космоцентрпичан.’ Људмила Перепјолкина -,Заблуде грегоријанског календара’.
Али, и поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине, или претпостављати вољи божјој вољу већине, је не само погрешно него и богохулно. Календарска прецизност и непрецизност праћења временских мијена за Цркву нема битан значај. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном путу. Вријеме и простор као створене категорије не могу руководити Цркву вођену промислим ,,Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“.
За историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна осим научника? Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу Истока, ка истоку другог доласка господњег, Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности, нити је циљ сама по себи. Земља је центар васионе јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио средиште творевине у свемиру, планету Земљу. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала христоцентрична.
„Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, писао је владика Петар II Његош, али је и у старом Египту мијешање природних наука и религиозног култа сматрано одликом примитвних религија. Стари Египћани или Маје митску симболику календара нису реметили својим познавањем природних наука, цикличног кретања времена и планетарног система, астрономски најпрецизнијим временским прорачунима до данас. Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског “покрштавања“ и покоља није спасила ни савршена астрономија, као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом папско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне силе “бледоликог“ европског човјекобога.
Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијских архитектонски савршених храмова имали отклон од технологије, математике и физике, или да византијискоко богословље није разумијевало природу времена? Познато је и да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће, већ да се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто, као касније у секуларној Европи, гдје је сатни механизам постао покретач култа времена.
Када је у Европи пронађен и уведен механички часовник, `концепта времена је замијенио литургијски образац живота`, и као да је отпочела нова ера – доба времена. Часовник је постао више него средство мјерења протока времена, постао је парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу сатни механизми постављају на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне орјентације према времену, то јест служења времену, заправо, владавине времена.
Однос савременог човјека према времену није повратак природи, већ технократска, потрошачка, економска употреба времена, искоришћавање и трошење времена. Технолошка достигнућа омугућавају све бржу комуникацију, “скраћивање“ времена, коришћење и располагање временом, а календар је само једно од средстава ефиканјег и екомичнијег коришћења таквог времена тп јест времена као новца. У општој опсједнутости временом и религија је стављена у службу и потребе времена то јест у технократској цивилизацији и ,,религиозна имагинација је поистовјећена са резултатима растућег техничког развоја“.
Религија технолошког еволуционизма нема потребе за вјечним и натприродним. У техницистичкој “космогонији“ важи машинска парадигма, која је замијенила хришћанску и магијско-природну. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до компјутера, од технолошког подјармљивања природе, до осва- јања космоса, технологија је постала ново божанство, замјена и за онострано и вјечно, сурогат за човјекове друштвене и духовне потребе, за метафизику и мит.
Васељенски сабор о календару и празновању Васкрса
Један од првих покушаја преиначења хришћанског Предања био је покушај да се новозавјетни празници подреде старозавјетном религиоазном смислу и празничном поретку. Васкрс, као празник којим се исповиједа суштина хришћанске вјере, према којем са одређује богослужбени поредак и живот Цркве, у првим вјековима Цркве је под утицајем старозавјетне традиције већина цркава на Истоку празновала кад и старозавјетни Јевреји своју Пасху. Такво празновање Васкрса је било у супротности са смислом празника Васкрсења и жртвом искупљења Спаситеља, нарушавало је учење и смисао саборности Цркве, а што је довело до сукоба унутар Цркве познатог као “пасхални спор“.
Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља док су старозавјетни Јевреји празновали и вршили предхришћанске старозавјетне обреде, и даље исчекујући долазак Месије, пошто нису признавали Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног вјерског смисла и значења новозавјетног Откровења и старозавјетних религиозних обреда, прзновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, питање ,пасхалног спора’ се морало решаватаи на Васељеснком сабору јасним одлукама о начину и времену празновања Васкрса.
Први Васељенски Сабор је сазвао Свети Цар Константин Велики и Света саборна Црква 325. године у Никеју, како због ширења Аријеве јереси тако и због ‘пасхалног спора’. Сабор је одлукама утврдио јединство хришћанске Цркве и новозавјетни смисао празновање Васкрса: одлучено је да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а нипошто истовремено или прије старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало поклапање празновања Васкрса са старозавјетном Пасхом или прије старозавјетне Пасхе.
Сабор је и астрономским промејенама, кретањем Земље, Сунца и Мјесеца, одредио временски размак празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја свијета и вијека. Донесене су одлуке да је потребно поштовати четири правила:
1. Васкрс се слави после пролећне равнодневнице; после 14. нисана – датума када Јевреји славе Пасху;
2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и јудеји свој празник;
3. Васкрс се слави после пуног (уштап) мјесеца-не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице;
4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Пасха славила, кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у Православној цркви важе до данас.
У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.“
Заједништво са кривовјернима у богослужењу је забрањивано од почетка Цркве, као што свједочи Правило светих апостола канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио:,,Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово прије прољећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде свргнут“. Цар Константин Велики се лично заузео за рјешавање овог спора. Послије одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио посланицу у којој поред осталог налаже: ,,Шта може бити љепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности! Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и прджавати се праксе која је потвређена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.“ (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја , 1, 10)
У четвртом вијеку, међутим, Црква је била и у Европи православна, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница ,,сви хришћани“ подразумијевала јединство у православљу, док је “празновање у исто вријеме“ подразумијевало јединство у јулијанском календару. Такође, једну тежину има одлука помазаника божијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеисте који у име науке на ванцрквеним основама уређују питање црквених односа и календара.
Православно одређивање датума празновања Васкрса је засновано на редослиједу новозавјетних догађаја, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, прије свега Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике Пасхе-изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човјека од ропства смрти. ,,Непоштовање редослиједа јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог вјерског смисла“, а не тачног датума и самог временског редослиједа догађаја. Зато правило Светих апостола налаже да се Васкрс прославља после јудејске Пасхе, а забрањује прослављање Васкра прије и заједно са старозавјетном Пасхом. Када би се због астрономских узрока понекад дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи.
Дакле, Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозавјетне јеврејске заједнице због супротног смисла новозавјетног празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјских догађаја по себи. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не национално раздвајање хришћана и старозавјетних Јевреја, то јест одржање и чување новозавјетног, а не националног и племенског предања.
Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма или племенске припадности, релативизују религиозне разлике, и ако је одлика управо указивање на вјерске разлике и суштину хришћанског вјероисповиједања. Одлуке васељенских Сабора говоре о смислу Саборности, као квалитативној, а не квантитативној категорији; као јединству цркве у једном Смислу и Предању, а не јединства у једном племену, по племенском праву или праву просте демократске већине.
Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве, богонадахнуто тумачи Свети Јован Златоуст патријарха Цариградски, у Бесједи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима“ : ,,То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери)није то учин ио да би смо је ми са њима сада славили, него да умјесто сјенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир.
Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није било толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену,ти остајеш код куће и пијеш.
Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре,и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне“.
Зашто не славити Васкрс са римокатолицима?
Супростављеност православног и старозавјетног талмудског тумачења Светог писма није већа од супростављености православног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због дохришћанског заједничког библијског предања старозавјетна обредна јеврејска традиција могла у првим вјековима да утиче на новозавјетну цркву, позивањем на прејемство библијиског предање, тако данас папизам, под паролом папског „прејемства“ и позивањем на „јединство хришћана“ прије папског раскола, спроводи прозелитизам према православнима наметањем папског пастирског поглаварства.
Као некада у пасхалном спору, данас, из истих разлога због спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну праксу, а данас православну пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Раније су поједине православне цркаве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају праовосалвну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.
Само у периоду од 1851.до 1951.године следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута, тј.празновали су Васкрс 15 пута прије јеврејске пасхе,и не само једном заједно са њима. Зато се одлука Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса. Зато су после папске промјене календара православни патријарси на Истоку упутили анатеме свим црквама које се покушају да пређу на папски калелендар.
,,Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8. маја по папском календару), римокотоличка црква Васкрс слави у прву недјељу послије првог уштапа иза прољећне равнодневице. Тако се догађа да прослава Васкрса католика буде прије или се поклопи са јеврејском Песахом.
Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору, јер је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао пролећну равнодневицу на 21. март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издата и папска була „Интер грависсимас“ чији је циљ био да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.“ ( Пешић)
Од Првог васељенског Сабора и решавања “пасхалног спора“, до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и потом преласка појединих православних цркава на папски календар, до данас, питање црквеног календара нам указује на кључна вјерска питања, практичне примјере поштовање и непоштовање Предања. Препреку старозавјетном и папском новмесијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији, не представљају други древни календари, већ црквени и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона православног Предања, свједок црквеног и царског права, али и прелести папског раскола и отпадништва.
Поменик
Календар у Цркви не служи првенствено мјерењу времена, већ има виши смисао, предмет му није вријеме, већ историја, али не као прошло већ завјетно и долазеће. Као што црквена историја није само повијест о прошлом, већ предање непролазног и вјечно садашњег, црквени календар није подсјетник, већ поменик, по којем се врше подушја светима, и прецима уопште. Календар је јединствени канонизовани поменик, канонизована историја, историјска читуља, који нас упућује литургијском односу предака и потомака. Црквени календар је окренут будућем као долазећем, испуњењу завјетног, другом доласку Спаситеља, великом Суду и Васкрсењу, а не неизвјесном и временском.
Претхришћански култ мртвих није био култ смрти, већ култ предака, израз потребе за духовним односом живих потомака са почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, сабирање у Богу живоме свих покољења прије и после Христа. Као што је писао Николај Фјодоров: ,Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене’.
Поравнањем православног и папског календара изједначили бисмо поменик дјела и подвига праведника са странпутицама и недјелима неправедника, православне светитеље и мученике присајединили отпадницима и противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве Цркве до данас, од римокатоли- чког раскола и крсташких ратова до Јасеновца. Религиозно једнокалендарство са римокатолицима значи изједначавање православног поменика светаца са помеником мисионара папског прозелитизма, жртве православних витезова са злодјелима крсташких похода, као жртве у подвига Светог Александра Невског са злочинима тевтонских крсташа и завојевачима православних народа.
Новокалендарско нивелисање представља својеврсно духовно и религиозно вавилонско мијешање, релативизовање и одрицање завјета и дјела православних предака, изједначавање наше и њихове историје, православне и папско-протестантске прошлости, што представља гријех према завјету предака и будућности потомака. Као када је Српска црква крајем прошлога вијека у православни календар уписивала мученике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички календар уврстио као “блаженога“ вјерског идеолога јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату. Утврдили бисмо тако злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вјечну погибељ грешника, али и праведника, које бисмо заробили заједницом духовног и моралног сљепила и равнодушности, а потомству ускратили слободу духовног и историјског избора, православног предања и покајања.
Пише: Огњен Војводић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
