Грађанском кохезијом против ДПС
1 min readПише: Лука Радоњић
Увод у заинтересованост
Грађански протести 2019 одржавају се суботом али на друштвеним мрежама трају свакога дана. Бука, нарочито „писана бука“, присутна је свуда.
Десетине и стотине објава, ријетко са тачком а најчешће са упитником или узвичником на крају дискусије, ничу свакога дана. Визуелно оживљавање свеукупности ситуације, личило би понајвише на слику енглеског парламента у којем маса у одијелима „виче“ папирима као навијачи на трибини конфетама, не тражећи – већ се борећи за ријеч.
Ако некога то онеспокојава, ако му уноси зебњу тако интензивног вишегласје – нема разлога да брине. Друштво је, коначно, заинтересовано.
У актуелном јавном дискурсу, посебно се издвајају двије струје мишљења. Обје су сагласне у једном – да је промјена власти неопходна, а улични протести нужни.
Но, у антиципацији „постдешавања“, разлике нису мале. Једна „школа мишљења“, конзервативнијег типа, коју чине углавном дугогодишњи опозициони борци и активисти, демонстранти, и „домаћини улице“, са оправданом резервисаношћу третира „новопечене“ (како их називају) демонстранте и јавност окупљену око њих, односно њихове намјере након смјене ДПС-а.
Друга „школа мишљења“, либералнијег карактера, такође не без разлога, сматра да су управо они који су неоправдано изостајали на улици свих ових година, позванији да се сада активније укључе, јер имају – обавезу више.
Антиципација дешавања након пада ДПС-а, као да је посао већ готов, посједује шармантну дозу историјског оптимизма, али нам говори и о одговорности која не изостаје у односу на будућност и жељи да промјене буду суштинске.
Повјерење и упозорење
„Грађани у Црној Гори изашли су на улице због вишедеценијске аутократске владавине и забрињавајућег степена корупције“, пишу европски медији.
То је прва и последња, односно једина истина о мотивима због којих излазимо на улицу. „Тридесет година владавања… па и да су били најбољи, а нису, много је!“, „Крајњи је вакат!“, „Потоња је ура!“, да се нешто чини. Јесте.
Ово је процес који обавезује. На овај отпор обавезују нас и прошлост и будућност, а највише садашњост коју неповратно губимо свакога дана под ДПС-овом владавином. Зато је и одговорност према овом процесу ванредно велика.
Када год не инсистирамо ултимативно на разликама, него упркос њима, излазимо исказујући протест, показујемо одговорност и зрелост. А на улице излази – све више људи. Неки од њих, тек ове године направили су своје прве протестне кораке. И нека су, вакат им је био, зар не? „Како да шетам и буним се, са онима који су до сад ћутали?“
Па тражили смо да нас је што више, и сад нас је више, није ли? „Видио сам и оне који никад до сад нијесу изашли на улицу, неки отворено говоре, да су гласали ДПС!“ – Па због тога имају већу обавезу према друштву, зар немају? „А организатори протеста? Како да вјерујем ономе који…“ – Не мораш да вјерујеш. Излазиш због себе, због Црне Горе, не излазиш због говорника. Ниси сам, ниси сама.
На улици су и људи које знаш, којима вјерујеш, ту су они који су се бунили увијек, ту је и опозиција, ту су и пријатељи. Сви они чине побуну.
Понуђених питања је много, али је и логичних одговора све више. Но, одговорност и зрелост нису у опису обавезе само народа, већ и оних који формално организују окупљања, као и свих који су први пут изашли на улицу.
Људи искрено желе да вјерују, да је ово процес који води до смјене режима, до замјене аутократије демократијом. Било би и неодговорно, и наивно, ако би било ко, од оних који су први пут изашли на улицу да демонстрирају, помислио да ће са неколико шетњи претрчати хиљаде оних који се боре годинама и да ће им са чела држати слово о бунту.
Бунт, углавном, није до сада доносио жељено – не због мањка памети бунтовника, већ због изостанка оних који су сада коначно присутни. Наравно, ако би неко и помислио, да десетине хиљада доказано опозиционих грађана и отпораша, третира као извођаче радова на градилишту за „станове“ у које би зачели и уселили своје политичко- страначке каријере, грдно би се преварио.
Људи су сити медијско- страначких експеримената који нису донијели ништа, напротив, неки од њих омогућили су опстанак ДПС-а на власти.
Грађанска кохезија
Основни услов за успостављање демократије у ЦГ и суштинско спровођење промјена је грађанска кохезија. У томе су, мање више, сагласни сви, али се у погледу на пут до овог циља, такође уочавају разлике.
ДПС је у минуле три деценије учинио све да не дође до националне кохезије, водећи се макијавелистичком максимом „завади, па владај“, или што би један слоган са протеста рекао „завади, па пљачкај“.
У том смјеру, користили су све и свашта, да би на крају стигли у једну гротескну аутократску фазу, која је у мислећој јавности позната као покушај „утјеривања химне“, што је наишло на подсмјех и критику код огромне већине народа.
Политички преваранти који су промијенили неколико химни, застава, држава, идеологија, према свакој су у јавности гајили фатализам у циљу стварања дубоких подјела. Они су данас, прољећа 2019. без дилеме, политички превазиђени.
Зато остаје питање – да ли је превазиђен и фатализам као – однос према неистомишљенику и као медијско средство дефинисања политичких прилика? Ово питање активирали су недавно одржани локални избори у Тузима.
Прослава изборне побједе присталица Албанског форума нашла се у фокусу јавности, а ова тема доминирала је у тв емисијама и колумнама водећих интернет портала у ЦГ. Гостујући у емисији „Начисто“, потпредсједник Скупштине и лидер Форце Генци Ниманбегу, као и остали представници албанског нрода, чврсто је стао у одбрану славља присталица Албанског Форума, тврдећи да „свако има право да слави на свој начин“.
Демантовао је опаску аутора емисије да икада је осудио изборно славље опозиције у Беранама које су обиљежиле црногорске и српске тробојке.
Колико до јуче, опозициони политички представници, активисти и бирачи, притискани су до мјере ислеђивања – у овој али и сличним тв емисијама и у новинским текстовима и колумнама и то углавном пред изборе – радило се о локалним или парламентарним – да се недвосмислено критички изјасне о Сребреници, Дубровнику, Милошевићу, овој и оној војној или паравојној организацији, а неријетко и према далеким догађајима у својој историји…
Штавише, медијски пресинг тврдио је – да је осуда ратних збивања на Балкану током 90тих услов за грађански консензус у Црној Гори, смјену ДПС-а и европску прихватљивост опозиције.
Једном приликом смо то имали на дневном реду у виду постизборне платформе, након локалних избора у Никшићу, и то као услова да се ДПС развласти – на локалу. Ипак, након прославе у Тузима, осуда ратних збивања на Балкану – одједном је престала да буде услов грађанског консензуса. Изостала су питања „Да ли је УЧК терористичка организација?“, „Да ли осуђујете злочине које су починили над српским и црногорским становништвом на Космету?“, а у неким колумнама на порталу „Вијести“ – јавна осуда скандирања криминалној организацији (УЧК) замијењена је полушаљивим позивом слављеницима „да нам помогну“.
Посебно изненађење приредили су сегменти колумне аутора Есада Кочана „Сумрак извршиоца“ на порталу Вијести, прије свега због поштовања које аутор ужива на различитим опозиционим странама.
Текст – поучног наратива, са низом наравоученија, који сам и препоручио на свом фб профилу – остао је ускраћен за политичку коректност. У коментару о изборној прослави у Тузима, каже се: „читав онај непримјерени национални бијес, којим је слављен резултат избора, упозорење је за све. Није довољно освојити више гласова од Ђукановићеве партије да би неко био алтернатива.
Иступи неких челника ДФ-а, натопљени истим таквим националним бијесом, покрећу ковитлац који нас врти у круг. Без излаза”. Колумна је ускраћена за конкретне податке – ко је, када и гдје од стране опозиционих представника Фронта узвратио Албанцима непремјереним националним бијесом?
У саопштењу које је доступно јавности, политички савез који се прозива у тексту, позвао је на “српско- црногорско упућеност и помирење”. Да ли је позив на – савез са собом – излив националног бијеса? Да ли је осуда скандирања организацији која је починила злочине – некакав национални хир? Но, то није једина нејасноћа.
Питање је, зашто се у тексту квалификовање изборне прославе током које се скандирало УЧК, свело на једну крајње скромну синтагму “непримјерени национални бијес”?
Зашто су изостале јасне осуде – да је УЧК терористичка, криминална односно анти-државна паравојна формација, која је починила ратне злочине над Црногорцим и Србима, на територији сусједне Србије? Албанско питање, са свим примјереним и непримјереним изливима националног бијеса који се циклично понавља последњих стотину година, актуелно је још из времена Балканских ратова и отимања Скадра, када се о Демократском Фронту, Демократа, ДПС-у, или црногорском признању Косова као независне државе није могло говорити ни у научно – фантастичном футуру.
Заиста је изазов одупри-јети се утиску да се национално одговорни ставови традиционалистички орјентисаних Срба и Црногораца – желе изједначити са клицањем терористима. Такав приступ, односно недоследност у критеријумима, такође је “упозорење за све”, једнако важно упозорење колико оно које је аутор упутио у свом тексту.
Исти критеријум за све – основни је услов грађанске кохезије као темеља здравог друштва, какво желимо изградити након смјене ДПС-а.
Избор
Разговор је добар основ за политичко упознавање. У том смјеру су и питања која нуди овај текст ауторима поменутих текстова. Од кад посједујем бирачко право, гласом сам пружио шансу – свакој опозиционој групацији, а на протесте сам долазио много прије тога.
Избор ми је био идеолошки различит, као и већини мојих другова и другарица. Да ли смо увијек били задовољни понудом? – Нисмо. Али у обавези политички писменог грађанина је увођење принципа смјењивости власти, као основног услова за успостављање демократије.
Тек након тога, може да се бира, и бира. Није мало оних који су свој конформизам и ухљебљење, ћутање и неизлазак на протесте или изборе до сада, или још горе – гласање владајуће странке, правдали „лошом понудом анти-режимских снага“. Нећемо се данас љутити на њих, ликовати или држати лекцију, али појединци, који говоре како се данас једна опозиција „шлепа“ протесту организовањем превоза за протест, а друга „прављењем својег протеста у оквиру протеста“, и како није мјесто оном традиционално или овом национално орјентисаном, оваквом или онаквом, нека имају на уму једну ствар: Ако се ико шлепа, то су они који о „шлепању“ говоре, јер су ту први пут. У многим ранијим биткама су изостали.
И много касне. Али их нећемо данас критиковати што су изостајали, нити кудити што касне. На улицу бунта – кад год да изађеш, ниси закаснио. У ситуацији каква је ова, другог избора нема. Не бој се. Одупри се. До слободе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kocani raznorazni bi da se je.u ali da im ne ulazi iliti pravicni su samo onda kad im Srpstvo zasmrdi.
Kako je cetnik usvilenio o gradjanskim protestima. Beale tamo.
А омиљени спорт црногорских усташа у НДЦГ није продаја националистичких моода за грађанске бубреге?.
Neka Ptrahinja. Loci dojc, grickaj sendvic i ne prdoklaci.
Гребе ми уши ова кованица „Грађански кохезијум“!
Могло је мало мање „ноблес“.
BRAVO PLEMENITA KUCO RADONJICA ?!SVE U CENTAR BEZ PROMASAJA !VIDIMO SE NA TRGU SLOBODE !
Pohvale za IN4S. Prava rokada. Umjesto kolumni Spasoja Tomića, čitamo Radonjića.
Pravo osvježenje.
Sad ce serija Spasojevih kolumni do Djurdjevdana. Da se ovaj kiks Inforsa sto prije zaboravi.
Spasoje je za ovog Čarls Bukovski lično.
A ti si Bukovskog citao koliko i Sanja Vlahovic Markuzea.
Mita garant misli da je Bukovski ruski pjesnik koji je posjecivao Radovana Karadzica na polozajima oko Sarajeva 1992.
Spasoje je za ovoga Charles ali Chaplin.