Град без душе
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Недеља, врела, јулска, поспано дријема над долином Лима који је утањио до нивоа бољег потока. Беране, утонуло у летаргију и недељну доколицу, бјежи под тенде кафића у којима се јутарња кафа испија до подне, несвјесно свога лаганог умирања и осипања. Улицу, која од пумпе води из града, негдје у висини Дома здравља, запосјела повећа група грађана. Стиснути у хладовину дрвореда липа од које је подне одгризло повећи комад, чуче или стоје поред својих торби, завежљаја, ранаца, (и један модернији „самсонајт”), погледа упртог према правцу из којег треба да наиђу аутобуси у пролазу, пут мора или Србије. Онако згомилани, личе на групу избјеглица која чека водича па да крене у неповрат и неизвјесност. Ћуте, да не би на врелини прокључала нервоза која им се таложи у желудцу. Псовали би, али не знају тачно кога, па псују свеодреда.
Пролази бијесно ауто данске регистрације. Млађи човјек успорава, отвара прозор и пита: „Украјина”? Чича, загазио у девету банку, прати унуку за Београд, смиче качкет, брише зној и, уз шкргут зуба, одговара: „Море, каква црна Украјина, ово је горе и од ње”! Збуњени Данац, коме очигледно ништа није јасно, омахује руком и додаје гас, а на стајалиште, које личи на избјеглички логор, пристиже нова група невољника. И само локални Беранци знају да је ово парче цесте заправо нова „аутобуска станица” града Берана!
Аутобуске станице, какве год и колике год биле, модерне и уређене, старе и неуређене, душе су свакога града. У њима све почиње и ту се завршава. Оне су прва и последња импресија коју путник стиче кад долази у град или одлази из њега. Оне су мјеста састанака и растанака, загрљаја и суза испраћаја и дочека, туге и радости, оне су живот у животу. Али, само кад их има, а сваки иоле већи град би требало и морао да их има. Нарочито кад је на раскршћу као што је Беране. Беране је имало аутобуску станицу кад их је мало који град у Црној Гори имао. Уз њу и ресторан са квалитетном храном који је, кад то ни у Подгорици није био случај, радио цијелу ноћ. Беране ево неко вријеме нема, заправо и даље има а као да нема, аутобуску станицу. Шалтерски службеник, који ни сам не зна шта ту ради, само обавјештава да аутобуси више не свраћају већ стају или код пумпе или на поменутом комаду цесте. А кад долазе и пролазе, е, он о томе појма нема. „Питајте момке на пумпи”, снебивљиво и као да ми се извињава, упућује ме да се распитам и придружим избјегличком кампу наспрам Дома здравља.
Зашто Беране има/нема аутобуску станицу дуга је и за ову прилику небитна прича. Али, оно што је битно и није за причу јесте индолентност општинске управе која се, у замршеним приватно-власничким односима банкротиране фирме која је некад газдовала станицом, понаша као да је се све то уопште не тиче. Али, јавни саобраћај је ЈАВНИ ИНТЕРЕС и општина је ДУЖНА да га штити. Због грађана, било домаћих или пролазника, свеједно. И није, и не смије бити решење, макар и привремено, преселити и станицу и путнике на улицу, без крова, информација, тоалета и могућности да се попије макар чаша воде.
Аутобуске и жељезничке станице су прва лица свакога града. И џаба је ако град има модерне булеваре, хотеле, ако раскошно сија градском расвјетом, ако му се не може нормално и цивилизовано, примјерено овом времену, доћи и отићи. Град без модерне и функционалне станице је – град без душе. А Беранама су, након што су му осакатили привреду, запарложили пољопривреду и раселили га широм земаљског шара, одузели и душу. И свеједно је ко је крив: некакав „Симон”, опет неки Адровићи и шта знам ко све не, без обзира на стечајни поступак који је у току, општина МОРА да узме стар у своје руке и надлежност и да Беранама врати аутобуску станицу. Прву и последњу стопу свакога града и душу у којој се огледа све што он има и што нема. Просто МОРА!!!
Стиже „Озлем” за Улцињ. Пење се на ионако узан тротоар који мијења перон. Почиње луда утрка са торбама, завежљајима, ранцима („самсонајт” путује за Београд), људи просто газе једни преко других да би се дочепали мјеста. Кондуктер узалуд покушава да заведе ред, али, на крају, сви се некако угуравамо и аутобус наставља пут. На тротоару/станици гужва је сада мања али још увијек довољна за два аутобуса који, ваљда, ко зна да ли и ко зна кад, треба да наиђу. Душом, стиснутом као озебао врабац, остављам по ко зна који пут завичајни град без душе и питам се: Боже, чиме ли смо Ти то толико додијали да нас овако кажњаваш?
Stiče se utisak da pojedini nijesu bili u Beranama i u 21 vijeku još slave titovo nakaradno vrijeme, kad je komunjarama bilo odlično, a narodu poštenom nikako. Autobusi sada polaze sa benzinske pumpe i mnogo su bolji uslovi nego na autobuskoj u koju niko ništa nije ulagao. Taksi ili drugi prevoz vas tačno doveze do autobuskih vrata, a u autobus stvarno ne može da uđe. Osoblje sa autobuske stanice, koja je sada pod katancem, vam je naplaćivalo 1 evro za stanične nepostojeće usluge ( niko ne zna koje su to usluge), a još 1 evro da taksi ili vozilo udje i primakne se peronima. Dakle, ostajali ste bez 2 evra zbog ničega, a toliko košta vožnja taksijem do nekog od naselja u okolini Berana.
Čovjek je super napisao.Autobuska Stanica je Ogledalo jednog Grada.Ko je putovao i putuje to najbolje zna.To je jedan prvi utisak.Nasa Autobuska je bila lijepa u Titovo vrijeme.Bas kako je opisao.Jedino me je nervirao WC.Cesto zastopan i bez vodokotlica.Kasnije napravise nekog kada bolje ali zagradise Perone kao Tor za Ovce.Ograda je odvratna i neugledna.Pa da li neko u Berane se brine za Prostorno planiranje i uređenje.To je grehota kako izbacuju iz Autobusa jadne Ljude bilo gdje.Pa jadne Osobe kada stignu same sa teskim stvarima da se oderu vucuci dok stignu do Taksista.O tome niko ne razbija Glavu.
Autor teksta o Beranama vidi ovaj grad crno, zato što je iz Šekulara, a živi, veoma dobro, u Podgorici, koju isto ovako i prikazuje. Da se Berane okrenulo samo poljoprivredi, turizmu i kulturi bio bi lepi gradić od jedva 10 000 stanovnika, koji bi lepo živeli. Ovako, posle izgradnje fabrika, koje su unapred bile osuđene na propast, uništena je ta duša koju spominje, a uništili su je oni koji su odjednom stigli u grad i okolno područje, da žive a vraćajući se u svoja sela samo da seku državnu šumu i da se tako bogate. A u gradu se bave još ponečim, Znamo. Takvih je puno i u Beranama i u Podgorici. Živim i radim u Beogradu, a leti za vreme odmora sam u svojim Beranama, odnosno i mojih roditelja, jer su oni otud ( rođen sam u Beogradu); iz leta u leto sve je manje, nažalost, pravih Beranaca i Beranki, a sve više onih koji to nikada neće biti. Berane, iako ga ti uništavaju i arhitektonski i u svakom pogledu, neće biti grad bez duše dok god ima neko da na pravi način peva i piše o njemu. A na sreću postoje takvi.
Ima još jedan,veći grad u “regionu” koji nema železničku stanicu i samo pola autobuske.
Beograd se zove.
Dobri naš Bane Krstić iz Garavog Sokaka, odnosno, Šekulara… 🙂