Манастир Грачаница
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла до небеса вазнети,
ко богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
ко срце предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме,
да се нисмо привикли у тебе клети.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твоме олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
(1968) Десанка Максимовић
(антологија песама о Косову, рубрику уређује Милица Краљ)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
1 min read
