Говорио бих узалуд: Матија Бећковић – Кад би ти отишла из овога града

Кад би ти отишла из овога града
Коме бих леву руку пребацио преко рамена
А десном показивао обронке далеких брда и рекао:
“Природа је пуна мојих погледа на свет”.
С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:
“У овом ораху можда расте мој сандук
Кад сам био дете његово је стабло посађено”.

Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно,
Мада не знам шта бих све могао да кажем
На основу целе шуме и других елемената!
С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама.
Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи
И о мом средњем уху које је густо као шећер.

С киме бих подигао главу према беспутним небесима,
Коме бих показивао козје стазе међу звездама.
Чији би зуби звонили као промрзла јабука у пшеничној плеви
С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама.
Бела птица на снегу, пласту снега у води,
Коме бих рекао како ми се чини
Да у реци Арарат кључа камење
И ко би ме због тога волео?

Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао:
“Она каже балкону да га воли
И балкон се сруши у том часу”.
Поштари би широм света разносили једно исто писмо
Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету
И било какав месец прелази преко сметова.
С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога
И ко би ме због тога волео?
Кад би ти отишла из овога града,
Говорио бих узалуд:
Моје речи се не би ни на кога односиле.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: