Гостовићи: Ниједног српског детета пуних 16 година

Вратили би се прогнани Срби у Гостовиће, код Завидовића, у Федерацији Бих, али за то, кажу, нема ниједног услова, јер нема донација. Оно што их највише боли јесте то што су им порушени скоро сви споменици. Па, кажу, кад им сметају мртви, како живи да се надају повратку и нормалном животу.

Око 500 протераних Срба из овог краја, који данас углавном живе у Модричи, обишли су, поводом Петровдана, своја некадашња огњишта и гробља.

Иако се егзодус Гостовићана догодио 4. децембра 1992. године, они то обележавају на дан сеоске славе, па је тада у Храму Светог Николе служена света литургија и парастос за 88 погинулих Гостовићана у протеклом отаџбинском рату.

На месним гробљима је више од 80 одсто порушених надгробних споменика, а куће су све уништене. Седам гробља Гостовићани су очистили, четири су и оградили, а до једног не могу доћи јер је још минирано.

Иначе пре 23 године припадници тзв. Армије БиХ са земљом су сравнили 22 српска насеља у рејону Гостовића и протерали више од три и по хиљаде Срба са њихових огњишта. Данас они углавном живе на подручју Модриче и Добоја, али их има широм света.

Многи се, гледајући уништене надгробне плоче, питају шта су им били криви мртви па чак и деца од две године чије су споменике рушли.

Чедо Лазић је огорчен јер је споменик његовом оцу Слободану, који је погинуо 1992. године, одмах полупан, а затим је пет пута уништавано спомен обележје.

,,Не желим више да се руши овај крст и тражим од власти у Завидовићу да га заштите. Ја донесем крст, означим гроб и чим одем са гробља неко га сруши. Ја то више не могу трпети“, каже Лазић.

На другој страни, Десанка Трипуновић из Добоја након поправке споменика родитељима нема таква искуства.

,,Међу првим смо поново подигли споменик. Сад га нико не дира“, каже Десанка.

Многи Гостовићани би се вратили на своје, међутим, разне опструкције их у том спречавају. Рушење споменика свакако је један од разлог зашто се од предратних 1.100 српских породица у Гостовић вратило једва њих пет-шест.

,,Вратио сам се пре 15 година и немам неких проблема, међутим, морам рећи да као повратник нисам добио ништа од помоћи нити имам нека права као грађанин„, каже Чедомир Недић.

Чедо Гајић, који сад живи у Модричи, волео би да се врати на своје:

,, Мене срце вуче, ја волим ову долину јер сам ту живео 45 година па сам протеран. Нормално да бих се вратио. Али, шта ћу кад се вратим. Видите, за гроб мога брата се и не зна, погледајте, ово дете је имало две године и умрло је пре рата и његов споменик им је сметао. Како онда ту живети.

,,Тренутно у Гостовићу има 5-6 српских старачких породица које су се вратиле. Зашто је то тако, па разлози су очити. За Србе нема донација. Ми смо као удружење пре две, можда и три године, тржили да нас прим начелник општине Завидовића да покушамо нешто да се договоримо око наше имовине. Није се удостојио ни да нам одговори ни позитивно, ни негативно“, каже Богдна Божић, секретар Завичајног удружрња Гостовићана.

Протонамесник Зоран Живковић апелује на Гостовићане да не продају своја имања како би њихови потомци знали одакле су им преци.

,,Бићу најсрећнији на онај дан кад овде крстим прворођено Гостовићко дете. За ових 16 година, колико службујем у Гостовићу се није родило ниједно српско дете“,  каже Живковић.

Где да се ради ако се има на уму да је на имању браће Нестора и Бранислава Ристића био је камп злогласног одреда „Ел муџахид“, чији су припадници чинили највећа зверства над Србима.

Према доказима које поседује и Хашки трибунал, у Гостовићу су на свиреп начин убијена 52 заробљеника, српски војници и цивили заробљени у септембру 1995. приликом пада Возуће под контролу Армије БиХ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: