• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Гори од Хрвата

1 min read

8 година ‎ Бећир Вуковић

Понаособ, лидери црногорске такозване грађанске опозиције, гори су и од Миливоја Катнића.

Фото: РТЦГ

Понаособ, лидери црногорске такозване грађанске опозиције, гори су и од Миливоја Катнића.

Ако лидерима тзв. грађанске опозиције, оваква брука од тзв. државног удара није довољна да, макар, једном ријечју (једном једином ријечју), дигну глас против овог монтираног процеса, онда су гори од главног режисера процеса Миливоја Катнића.

Логика је неумољива: свако ко је против режима, искористио би овакву ситуацију, и овакве околности везане за тзв. државни удар, и ујединио се са свима који хоће да руше овај диктаторско – мафијашки режим. Народ би рекао: ако треба, хоћу и са црним врагом, ето ме и под габељски барјак, само да скинем јарам с врата. Али, грађанска опозиција ћути, и ћути, и ћути ко труње…

Послије годину дана невиђене хајке и прогона Демократског фронта, поред нечувене спрдње пред очима васколике јавности, и Хрватска се јавила (читај реаговала на скандалозни процес), и затражила изручење убице Синђелића – и главног заштићеног свједока тзв. државног удара – а лидери грађанске опозиције – ћуте. Ћуте ко вране на кољу око кланице, чекајући да и оне омасте кљун… Испаде, и Хрвати су већи пријатељи истине и демократије – макар дупло – од такозване црногорске грађанске опозиције.

Ћутање опозиције о државном удару, у ствари је – форсирање државног удара. У Скупштину Србије докотрљан је и камен Отаџбине, камен песника, са којег се тражи заштита свих Срба ма где живели, и ма где тренутно били, па и оних који скапавају по црногорским казаматима. А, овдашња, грађанска опозиција ћути ко труње…

Гори од Хрвата испадоше разноразни Лакији, и Ураши и Тураши, и Пиваши, и Капићи и разноврсни мозговићи, нарцисићи, некакви јазавци и полицијски привесци, зорне делије, и есејисти са мантилчићима преко руке, и напућеним уснама, и ножицом цвикера на бради. (Лидери црногорске грађанске опозиције са крпама на очима, и крпама у устима). Распредали би, они, докони, и до зоре о свему и свачему, али о овом срамном суђењу, и правој карикатури овога удбашког, диктаторског режима, не би прокаменили ниједну.

Овај процес је показао двије најстрашније ововремене слике црногорске стварности – слику влaсти, и слику опозиције. Тачније, слику „опозиције“ која је и дијелила власт са истом, диктаторском актуалном влашћу.

Рачуница је јасна: кад би успио државни удар, то би био најснажнији вјетар у њихова једра, кад би успио тзв. државни удар, и биле осуђене вође српског народа у Црној Гори, такозвана грађанска опозиција, онај кукуријек опозиције – процветао би и усред зиме. А какав би тек био пикник у америчкој амбасади. Какав пријем, какви наклони, какве салвете… На том пикнику, под један, повела би се ријеч о повратку грађанске опције у власт… Повратак тих нарциси малих разлика… Када буду писали какве мемоаре, и сличне јаде, имаће шта повиједати о себи.

Само да овако потраје, баш нам је под корак, думају у себи лидери тзв. грађанске опције, тер брзо ћемо у власт…

Лепо их видети на њиховом самиту – самиту такозване грађанске опције: седе укруг за пластичним столовима. Смешкају се, а заједно имају десетак мандата. Рачунају: дако успије ова режија са државним ударом, дако овако потраје до 2020. А, онда, некоме ћемо се, опет, увалити, увалити у какву коалицију, па јово наново. Шта су одлучили на самиту. Ништа. Какве мале сујете. Какве кукавице. Муче мучалице. Какви – окречени типови. Ко они библијски окречени гробови.

Кад би мафија успјела да растури Демократски фронт (рачунају лидери такозванене грађанске опције у Црној Гори), и они би укљували које зрно у крвавом кориту.

Узвишеност савременог човека је у протесту

Касно, попоноћи, читам „Дневнике“ Андреја Тарковског. Бриљантни умови, кашто, завазда оцртају извесне прилике.

„Узвишеност савременог човека је у протесту. Слава ономе ко из протеста спаљује самог себе пред немом гомилом и онима који излазе на тргове и протестују с плакатима и паролама осуђујући себе на репресију и свима који кажу „не“ егоистима и каријеристима и безбожницима“.

Каква слика цинизма као судбине малодушних.

Каква слика наших прилика: слика праве и једине опозиције – опозиције која протестује – и слика егоиста и каријериста, опозиције која то није.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: