Ужаснут од помисли да ће почети да живи од успомена и прошлости, подстакнут мишљу да оно главно тек предстоји, у међувремену овјенчан бројним наградама и признањима, режисер, сценариста, књижевник и универзитетски професор у пензији Горан Марковић стално ради, како некада тако и данас. Поред тога, и околности су га на то тјерале, иако је било периода када није могао да снима, управо сада је један такав, а био је и још један за вријеме Милошевића. Но, у таквим периодима написао је најзначајније текстове, и у позоришту и у литератури.
То је испричао гостујући на препуном Тргу пјесника у Будви у понедјељак вече, када је настављен књижевни програм овогодишњег фестивала Град театар. Горан Марковић је том приликом представио своју најновију књигу под називом “Завод”, а разговор са њим водила је Данка Ивановић, списатељица, професорица француског језика и преводитељка.
Вече је протекло у опсежном разговору о Марковићевој умјетничкој и животној биографији, његовом схватању успјеха, односу према литератури и филму, као и о његовим романима “Београдски трио”, “Завод” и “Хамлет у павиљону број шест”. Публика је имала прилику да чује исцрпна свједочанства о ауторовим ставовима, методама рада и књижевно-филмској поетици. На питање Ивановић о томе какав је његов однос према успјеху и шта сматра мјером успјеха, Марковић је одговорио управо да се увијек ужасавао од помисли да живи од прошлости.
“Ја сам себи задао једну животну максиму или становиште – да успјех корумпира, а неуспјех челичи. И ја сам примио много, али стварно много награда, филмских па и позоришних. Настојао сам да то гурнем у други план зато што сам се ужасавао помисли да почнем да живим од успомена и да почнем да живим од прошлости. Стално сам имао утисак као да оно главно тек предстоји. Иако су године пролазиле, стално сам себи сугерисао да то бацим устрану. Друго, и околности су ме тјерале. Било је периода када нисам могао да снимам, сада је управо један такав период, а био је још један за вријеме Милошевића. И тада сам написао главне ствари и у позоришту и у литератури”, нагласио је Марковић.
Говорећи о писању, навео је да се писање учи једино самим чином писања, присјетивши се савјета који је добио од колеге Живојина Павловића.
“Једноставно, он ми је рекао: Па знаш како, за писање не постоји никаква школа, то једноставно сједиш и пишеш и нема другог начина. И ја сам се, пишући сценарије за своје филмове, много трудио да писмено ријешим оно што треба да се сними испред камере. Дакле, писао сам верзије и верзије сценарија у вријеме када још нису постојали компјутери него шест папира, пет индига и на писаћој машини као некада дактилографкиња. Али, рецимо за “Националну класу” мислим да сам написао неких једанаест или дванаест верзија сценарија. Сваки је имао преко 100 страна, то су значи хиљаде страна које сам типкао као некада дактилографкиње. То ударање под тим диркама те заправо учи како се пише”, казао је Марковић.Он је додао и да је његова склоност да у литератури комбинује документарно и измишљено, потекла из самог филмског рада.
“Мени је помагало што сам писао те сценарије, грдне и грдне верзије сценарија, јер сам касније кад сам радио, рецимо, књиге, кад сам радио “Београдски трио”, ја сам се, у ствари, бавио режијом. Што ће рећи да је цијели роман био састављен од правих и измишљених докумената. Оно што сам ја као редитељ претходно радио јесте да сам измишљао ствари које су пред камером требале да изгледају вјеродостојно, да изгледају као стварне и ја сам измишљотине симулирао као стварност. Е то сам пренио и у литературу, измишљао сам документа и она су дјеловала људима као аутентична…”
Ивановић је указала да је Марковић у “Београдском трију” и “Заводу” кроз игру факата и фикције створио посебан наративни оквир у ком није пресудно да ли је нешто истина или измишљотина, већ да ли у оквиру дјела дјелује увјерљиво и кохерентно. На то је Марковић рекао да живимо у времену лажи која постаје главна дјелатност многих.
“Али, размишљао сам шта се не може лажирати и шта се не може слагати. Не може да се слаже поезија. Не мислим на поезију у смислу писане поезије. Свака врста поетичности, ако је нешто поетично, то не може бити лаж. И обрнуто, ако је нешто лаж, не може бити поетично. И поетика је заправо основно мјерило по коме, по мом мишљењу, овај свијет може да се оријентише.”
Говорећи детаљно о “Заводу”, Марковић је објаснио да је идеја за роман настала случајно, када је наишао на податак о Заводу за лијечење хладном водом, електрицитетом и шведском гимнастиком из Београда с краја XIX и почетка XX вијека. Потрага за тим детаљем довела га је до личности Хуга Клајна, првог српског психоаналитичара и позоришног редитеља, који га је посебно фасцинирао. У наставку разговора, Марковић је описао свој поступак писања Клајновог изгубљеног дневника.
“Па главна игра се састоји у томе да сам ја, испитујући Хуга Клајна, утврдио да се он цијелог живота бавио самоанализирањем и да је то записивао у свом дневнику који је, нажалост, изгорео приликом савезничког бомбардовања 1944. године и нестао. И ја сам онда сјео и написао његов дневник. Шта друго да радим, написао сам његов дневник на основу онога што је остало од њега у другим научним радовима. А пошто је био редитељ, онда сам му увалио своје редитељске знања и свој укус и своју редитељску концепцију, а онда сам рекао “па могао би тај човек да мисли као ја”. Тако да је његов дневник у ствари пола мој дневник, али се води као његов.”
Ивановић је затим прочитала и одломак о позоришту из тог дневника, а Марковић је потом подсјетио да је Клајн био Фројдов ученик и да је имао директан приступ његовим предавањима, те да је оставио аутентичне записе о психоанализи.
На питање о значају приче у књижевности и филму, Марковић је рекао:
“Кад бих све оно што сам радио ставио на гомилу и кад би ме неко питао шта си ти по занимању, ја бих рекао – ја сам сторyтеллер. Ја сам причаш прича. То је мене цијелог живота интригирало. И ту сам чак негдје цитирао Христа, гдје Христ у Јеванђељу помиње “говорим им у причама јер другачије не умију да разумију”. Дакле, прича има ту моћ да неке ствари које су очигледно ту, које су очигледне, које су око нас, када добију облик приче, оне одједном добију значење, добију идеју. Јер свака прича има идеју. Не можете ви причати нешто што нема циљ, нема идеју. И та идеја обично је оно што је главно”, нагласио је Марковић.
Публика је потом имала прилику да чује и објашњење његовог романа “Хамлет у павиљону број шест”, који је настао из сусрета са праксом да глумци у психијатријским клиникама раде са пацијентима на представи.
“Паралелно иду два тока. Питање ко је нормалан, шта је бити нормалан и питање шта је Хамлет. И то се дешава на три мјеста – у психијатријској ординацији гдје главни јунак, глумац, иде на терапију; у позоришту гдје он глуми Хамлета; и у душевној болници гдје он ради са болесницима и припрема Хамлета. И та три тока су мени била интересантна и ја сам се доста тиме бавио”, истакао је Марковић.
Говорећи о својим личним истраживањима и инспирацији за роман, навео је конкретне примјере из Француске и искуства са психијатријским болницама.
“Ја сам се припремао да снимам један филм у Француској који се дешава у једној психијатријској клиници и тражио сам новац у Француској да то снимим. Био сам у контакту са једним познатим паришким психијатром који ме одвео у провинцијску психијатријску клинику гдје је један глумац спремао представу са болесницима. Болница га је ангажовала да режира, млади глумци. Питао сам га, има ли неки резултат, да ли се то гледа? Он каже: “Не, важан је процес”. У чему је процес? У томе што док глумци спремају лик, они на неки начин излазе из себе и улазе у тај лик. А овдје у болници ја покушавам да натјерам те болеснике да изађу из болести да би ушли у лик. На примјер, овај више не муца. Муцао је претходно, пред те пробе је престао да муца. И тако даље. То је за мене било врло, врло упечатљиво.”
Марковић је додатно истакао историјски и културни контекст психијатрије, укључујући први дом душевних болесника на Балкану.
“Ријеч је о установи “Дом за с’ ума сишавше”, првој душевној болници на Балкану. Постоји, дивна је, али потпуно запуштена, девастирана и закључана. По поду леже историје болести старе стотину година. Неко је то бацао. То је културолошки злочин. У каквој земљи ми живимо? Зграда прве душевне болнице на Балкану труне, судбине тих људи леже на поду. Мислим да је то страшно.”
Вече је заокружено многобројним питањима заинтересоване публике која је заузела Трг пјесника до посљедњег мјеста.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
