Годишњица смрти Стевана Сремца
Данас се навршава 119 година од смрти једног од најзначајнијих и најчитанијих писаца српског реализма Стевана Сремца.
Стеван Сремац рођен 23. новембра 1855. године у Сенти, од оца Аврама и мајке Катарине, где је и провео своје ране године. Након губитка родитеља, 1868. године, његов ујак, чувени српски историчар и књижевник Јован Ђорђевић, довео га је у Београд на даљи наставак школовања. Ујак Александра Дерока, Стеван Сремац био је кључни представник српског реализма, оставио је дубок траг у српској књижевности.
Његова најпознатија дела Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова и данас чине темељ српске књижевне баштине, док његова духовита и критички настројена дела и даље имају снажан утицај на савремену културу.
Занимљиво је да је сестрић Стевана Сремца био Александар Дероко познати српски архитекта…
Када је ријеч о познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. вијека. Сремац је био расни реалиста, обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Увијек је полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видио, провјерио и забиљежио. Радио је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.
Био је учесник у ратовима од 1876. до 1878. године и одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Таковског крста.
Сремац је почео да пише релативно касно – у тридесеттрећој години живота, а његова дјела везана су за Београд, Ниш и Војводину. Прву реалистичку приповјетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом су услиједиле „Ивкова слава“ /1895/, „Вукадин“ /1903/, „Лимунација на селу“ /1896/, „Поп Ћира и поп Спира“ /1898/.
