Књижевник и нобеловац Иво Андрић преминуо је на данашњи дан 1975. године на Војномедицинској академији у Београду.
Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у Доцу код Травника.
У Вишеграду је завршио основну школу, а у Сарајеву Велику гимназију, најстарију средњу школу у БиХ.
У октобру 1912. започиње студије у Загребу, одакле прелази у Беч, ге слуша предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабих плућа и честих здравствених проблема, писац ускоро напушта престоницу Аустрије и наставља студије у Кракову.
Андрић је као гимназијалац био припадник покрета „Млада Босна“ и борац за ослобођење јужнословенских народа из Аустроугарске монархије.
Затечен Првим светским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, где га полиција хапси и одводи у тамницу. Прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, одакле прелази у Зеницу.
Писац је студије завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу „О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, а две године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је до 1939. године.
Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као песник. Први књижевни рад, песму „У сумрак“, објавио је 1911. у „Босанској вили“. Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. следи дело „Екс Понто“.
После Првог светског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у дипломатију у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу.
Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.
Тада објављује и збирку песама у прози „Немири“ и приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „Мост на Жепи“, „Јелена, жена које нема“.
Уочи Другог светског рата, 1939. године, због неслагања с политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.
Књижевну величину и признатост у свету Андрићу је донео прозни опус: романи „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“ и „Госпођица“, настали 1945. године, као и роман „Проклета авлија“ из 1954. године.
За роман „На Дрини ћуприја“ писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Иво Андрић је први и до сада једини писац са ових простора који је одликован овим највишим књижевним признањем.
Умро је на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975. године, у 82 години. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
