Годишњица смрти славног српског војсковође Живојина Мишића
1 min read
Живојин Мишић
Данас се навршило 102 године од смрти славног српског војсковође Живојина Мишића, команданта српске војске приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године.
Мишић је био учесник српско-турских ратова /1876-1878./, краткотрајног рата између Србије и Бугарске 1885. године, у балканским ратовима, у Кумановској бици, затим у Првом свјетском рату, у Колубарској бици 1914. године, након које је унапријеђен у чин војводе /маршала/.
Пред крај рата у јуну 1918. године постављен је за начелника штаба Врховне команде.
Мишића је енглески краљ Џорџ Пети наградио титулом енглеског сера.
Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. године, а уз велике грађанске и војне почасти сахрањен је на београдском Новом гробљу, гдје му је откривен споменик 3. децембра 1922.
Рођен је 19. јула 1855. у Струганику, као 13. дијете Радована и Анђелије, сељачког поријекла. Основну школу започео је у Рибници, а завршио у Крагујевцу, док је Војну академију завршио у Београду.
Његов лик и дјело овјековјечени су у многим умјетничким дјелима.
Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтјев.
Помогао је начелнику Врховне команде генералу Радомиру Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а у балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Путника.
Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапријеђен у чин генерала.
По завршетку Другог балканског рата други пут је пензионисан на исти начин, заслугом официра припадника Црне Руке.
Међутим, пред само избијање Првог свјетског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.
Током Колубарске битке генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу.
Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта цијеле српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдијевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустро-угарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у српском контранападу.
За заслуге и извојевану побједу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапријеђен у чин војводе /маршала/.
Након новог здруженог напада њемачке, аустро-угарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад.
Овај приједлог су одбили остали заповједници армија на састанку у Пећи и услиједило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лијечење у Француску.
Средином 1916. поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натјерала на повлачење бугарску војску и у Бици код Гоничева ослободила Битољ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ИСТОРИЈСКИ НАЈВЕЋА ЗАСЛУГА ЈЕ ПРОБИЈАЊЕ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И РАЗУМЕВАЊЕ ЗА ОФИЦИРЕ КОЈИ БЕЗ ЛИНИЈА СНАБДЕВАЊА И ПРАВИЛА СТРУКЕ САМО ЈУРИЛИ У НАПАД ОНЕМОГУЋИВШИ НЕПРИЈАТЕЉА ДА ФОРМИРА ЛИНИЈЕ ОДБРАНЕ ТЈ. ЗАДЊИ ОЗБИЉНИ ПОКУШАЈ БИО КОД НИША АЛИ ЗБОГ БРЗИНЕ КРЕТАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НИСУ СТИГЛИ ДА НАПРАВЕ ОДБРАНБЕНЕ ПОЛОЖАЈЕ. АПСОЛУТНО ЖИВОЈИН МИШИЋ НИЈЕ БИО МИЉЕНИК ОБРЕНОВИЋА АЛИ НИЈЕ ХТЕО ДА ИМА КОНТАКТЕ С ЦРНОМ РУКОМ ИЛ СА ЛИКВИДАЦИЈАМА ПРИПАДНИКА СЛУЖБИ ВЕРНИХ ЗАКОНИТИМ ВЛАСТИМА. пУТНИК ГА ЈЕ СПАСИО ВИШЕ ПУТА А ПРВОМ ЧОВЕКУ СРБСКЕ ВОЈСКЕ ПУТНИКУ ГРОБ БИО У ФРАНЦУСКОМ ПОДРУМУ ЈЕР ГА ВЛАСТ“ЗАБОРАВИЛА“ДО 1926.ГОД. ЖИВОЈИН МИШИЋ УМРО ПОСЛЕ РАСПРАВЕ С АЛЕКСАНДРОМ КАРАЂОРЂЕВИЂЕМ ТЈ. РАЗБОЛЕ СЕ БОЛОВАО ЛЕЧИО СЕ У ПАРИЗУ ГДЕ ГА ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ ЧЕСТО ПОСЕЋИВАО И НА КРАЈУ ПРЕД САМУ СМРТ КАД ВРАЂЕН У БЕОГРАД ОБИШАО ГА АЛЕКСАНДАР САМО ФОРМАЛНО (УЛОГА ДР.АНДРЕЈКЕ) А ПОЗНАТ ДА ЧЕСТО НАКОН СУСРЕТА С АЛЕКСАНДРОМ УМИРАЛА ОД БОЛЕСТИ ЛИЦА КОЈА МУ НИСУ ОДГОВАРАЛА А И ПРЕ ТОГА СЛУЧАЈ С РОЂЕНИМ БРАТОМ ЂОРЋЕМ А ЗБОГ ЧЕГА ПЕТАР ЖИВКОВИЋ УТИЦАЈ НЕПРИМЕРЕН ИМАО НА АЛЕКСАНДРА … ИНАЧЕ ПРЕЦИ ЖИВОЈИНА МИШИЧА СУ У 18 ВЕКУ С ДУРМИТОРА ПРЕШЛИ ПОД БОРБОМ И ЗБОГ БОРБЕ У КРАЈ ВАЉЕВСКИ…
Вечно Поносни што смо имали оваквог Човека и Војсковођу !!
Поносни што смо имали оваког Човека и Војсковођу ! Вечно поштовање Хероју !!
Kamo srece da su se njegove rijeci poslusale 1918.g.
Gdje bi Srbi danas bili!!!
Vjecna mu slava!
@ Marija,
Није ту било места да се слушају речи војводе Мишића, и осталих српских родољуба. Краљ Александар је био у власти „Масона“ тако да је чак морао и да убије Аписа зато што је Апис био за Уједињење српства „Уједињење или смрт“. Када је по налогу масона и Николе Пашића он убио Аписа, сви путеви ка Југославији су били отворени. Као и ка Западном Балкану, сметња звана Милошевић је уклоњена.
Иза Александра су се сакрили ови које данас препознајемо као „сорошоиди“. Као и тада: Тајна и мрачна сорошоидна „масонска“ организација из пизде материне, направила је Југославију, а као кривца за то, обезбедила нејаког и мајушног српског краља
Александар је направио велику грешку што није 1920. године послушао масонског гласника Мештровића, па је ипак обновио Његошеву капелу у њеном православном облику. Највероватније је зато платио у Паризу 1934. иако је послушно и кротко Жрнов минирао и срушио до темеља. Грешке Александра су морали црногорски комунисти да исправљају са тешким економским мукама, да би на крају добили маузолеј, ругло и црногорску срамоту.