Годишњица Осме седнице: Како би изгледала Србија да је победио Иван Стамболић

Чедомир Антић: Србија без Милошевићевог режима?

У западној историографији распрострањено је мишљење да су Србија и њена влада под Слободаном Милошевићем пресудно одговорни за пропаст Југославије. Такво уверење засновано је на преовлађујућем утиску из 1991. и 1992. насталом у време које је у медијском смислу најбоље описао амерички политиколог Џон Шиндлер – као доба доминације светских електронских медија, без постојања глобалне интернет мреже на којој би њихове вести било могуће проверити. Анахроност Милошевићевог режима, изузетак који су, у односу на евроазијски простор, заиста чинила настојања српског народа да одбрани своја колективна права и створи нове државе, коначно и тешки злочини који су пратили грађанске ратове, само су допринели да споменути став касније буде мењан тек у нијансама.

Шта би се догодило да једне вечери, сада већ давне 1984, водитељка Радио-телевизије Београд набрајајући имена чланова новоизабраног Централног комитета Савеза комуниста Србије није рекла и следеће: „У Централни комитет изабран је и друг Слободан Милошевић, рођен 1941. године. Понављам: рођен 1941, а не носилац Партизанске споменице 1941. године…“?

Жељено подмлађивање конзервативних а модерних снага радовало је у то време врх остарелог СКЈ и југословенске федерације. Ипак, држава је била нагризана унутрашњим поделама, које су после више деценија биле генерисане од стране саме партије и утемељене у Уставу из 1974. године. Загребачки политиколог Дејан Јовић јасно је пре више од деценије доказао да је социјалистичка Југославија „одумрла“ – распала се услед идеолошких уверења и уставне праксе њених уставотвораца Јосипа Броза и Едварда Кардеља.

Тврдити да су протагонисти „Цестовне афере“, покрета „Еуропа здај“, или неоусташка „Норвалска група“ и мржњом задојени Фрањо Туђман, бранили Југославију од Слободана Милошевића који се био заверио да је уништи, представља замену теза и увреду здравог разума… Што, наравно, не значи да такво уверење нема политичку тежину и важност

СЦЕНАРИО И: Стамболићеве реформе претрпеле су неуспех, Совјетски Савез је опстао, Југославија постаје функционална федерација.

У вођству српских комуниста после доношења Устава из 1974. занемарљив је био број оних који нису разумели и потпуно осећали неправду која је учињена њиховој републици и народу. Неравноправни са другим народима, са републиком која је била под туторством једне шовинистичке и друге бирократске аутономне покрајине, притом непрекидно оптуживани за великодржавље и шовинизам. Социјалистичка Србија настала је на скупштини на којој је њен будући најуспешнији политичар (Добривоје Видић) рекао да су Срби у НДХ заслужили усташке злочине окајавајући тако предратну српску хегемонију, а хрватски националиста у комунистичком вођству и усташки сарадник за време рата Андрија Хебранг одржао окупљенима слово о српским злоделима из времена југословенске монархије…

Такав однос после Брозове смрти у Србији више нико није хтео да трпи. Од Плаве књиге у којој су сабране српске жалбе на „Брионски устав“ до Газиместана, комунистичке српске власти су настојале да однос снага промене. Уочи ступања Слободана Милошевића на чело партије, а потом и републике, одређене измене биле су на прагу, чинило се да Србија има савезнике за одређено ограничење покрајинске самосталности и, што је још важније, за већу државну функционалност. Међутим, те промене су биле невелике, Србија је захтевала реформу устава, снаге у прилог реформи су биле незнатне, у републикама су против њих биле етатистичке партијске врхушке које су у недостатку демократских установа биле свемоћне. Србија и још нека могућа њена савезница, све и да је уз њих стајао целокупни савезни апарат, нису могле да учине много. Стамболићева Србија морала би да рачуна на давање уступака републикама како би одржала федерацију. Алтернатива је била употреба силе.

СЦЕНАРИО II: Стамболићеве реформе су успеле, Србија има већа овлашћења над Косовом и Војводином, Совјетски Савез опстаје, долазе на власт конзервативци…

Успех Стамболићевих реформи и стабилизација социјалистичке Југославије не би могли бити дугорочни уколико држава не би некако изашла из економске и дужничке кризе. Опстанак Совјетског Савеза водио би вероватно СКЈ ка конзервативној опцији, посебно што је стратегија САД после 1984. била рушење југословенске федерације. Везивање за СССР значило би сузбијање демократских покрета, али и наставак политике третирања Срба као великодржавног народа. Србија би свакако морала одређеним правима да плати стабилност Југославије, а Стамболићева власт би као превише блага била замењена конзервативнијом која би можда била више посвећена вођењу савезне државе него СР Србије.

Социјалистичка Република Србија је имала шансу и да се реформише на други начин. Компромис око опстанка лабаве федерације и изостанак ригидног национализма у западним републикама довели би Србију свакако у позицију да прихвати њихову већу самосталност или чак независност. У том и у случају пропасти СССР-а, Србија је могла да уђе у НАТО, спроведе приватизацију и остави албанске сепаратисте у трајнијој марксистичко-лењинистичкој фази. Косово, међутим, дугорочно не би било спасено без радикалних промена српског друштва, окретања Западу, економског процвата и скретања удесно. Опстанак Стамболића би у случају мирне еволуције вероватно довео до постепене конфедерализације Југославије.

СЦЕНАРИО III: Стамболићева Србија се суочава са победом демократске опозиције – Србија као Грузија…

Демократизација, каква се догодила у Источној Европи, у западној уобразиљи Југославију би свакако сместа ставила у позицију СССР-а, Србе у положај руских империјалиста, а сваког ко се наметне на првим демократским изборима – у положај баштиника демократије. Стамболићеву власт која није била ни одлучна ни харизматична свакако би угрозила демократизација. Национално монолитне Словенија и Хрватска би вероватно потајно подржавале екстремну опозицију у Србији. Долазак странке каква је СПО – посвећене демократији и западним вредностима, али истовремено толико националистичке и традиционалистичке да њен председник данас о томе не жели ни да пише у својим сећањима, одбацујући велики део своје политике као грешку – на власт, свакако би довео Србију у стање дубоких подела и недоумица.

Елита и разне службе тоталитарног система сукобиле би се са народном већином, а програм демократске владе са стварношћу. Слична судбина задесила је Грузију у реалном времену. Харизматични националиста, дисидент и песник Звијад Гамсахурдија повео је ту земљу у одушевљењу демократских промена спроводећи програм сличан ономе који су промовисали Драшковић и већина српске опозиције. Све се завршило практичним распадом Грузије, грађанским ратом који је завршен тек доласком проруског председника Шеварнадзеа на власт и коначно нестанком самог Гамсахурдије. У оваквом случају интервенција САД и савезника вероватно би довела до опстанка српске државе само на просторима Централне Србије.

СЦЕНАРИО IV: Војни удар као алтернатива распаду Југославије и Стамболићеве Србије

У случају успеха спасавања СССР-а војним ударом, вероватно би се на такав корак одважила и ЈНА. Удар би међутим морао да има тренутни успех, подршку САД и СССР-а (пошто Југославија није била нуклеарна сила) и ограничено трајање са изграђеним, новим и снажним установама и политичким снагама које би одржавале државу после престанка власти војске. Будући зависна споља, таква Југославија би вероватно касније пропала, можда уз општи грађански рат који би захватио све републике и био вођен и у Београду.

СЦЕНАРИО V: Нестанак Србије

После Другог светског рата није забележен нестанак неке националне државе. Ипак, потпуни распад СССР-а, већи грађански рат, лошија власт од кратковидог али у тактичком погледу изванредног Милошевића, и можда изостанак Муслимана/Бошњака (од којих је Запад зазирао и плашио их се) као противника… довели би до далеко већег одијума према Србији. Милошевићев начин владавине, његов чудни спој комунистичке традиције и националистичког популизма изазвали су невиђен одијум у САД и западноевропским земљама. Ипак, нека српска верзија Хитлера или Стаљина те неуспешније и у већој мери мегаломанско ратовање довели би до радикалнијег исхода.

Заједничка војна интервенција против Србије могла би да заврши и у успостави окупационих зона, али будући да Србе и данас на Западу многи сматрају „културно дефектним“ народом, не би дошло ни до обнове и афирмације демократске Србије по узору на СР Немачку. „Балканија“ или „Крња Југославија“ скучена у областима данашње западне Србије, вероватно са трајним присуством стране војске у Београду и Нишу, остала би по том најтежем сценарију замена за српску државу.

Предраг Ј. Марковић: Да ли је Милошевић био лептир који је изазвао ураган

Вековима већ трају расправе шта је пресудније у историји, јесу ли то велике друштвене и економске структуре или су то појединачни људи. Да ли је историјски догађај неумитни плод историјских законитости или га можда може произвести и један човек, као у оном омиљеном примеру из теорије хаоса, по коме лептир на једном крају света може замахом крила изазвати ураган на другом крају.

Добар део западне, али и наше академске јавности највећу одговорност за рат и пропаст југословенске државе приписује Слободану Милошевићу и српским интелектуалцима, пре свега из САНУ. Такво виђење занемарује једноставну чињеницу да Милошевић није имао никакав стратешки план, а камоли неку унапред смишљену злочиначку замисао овладавања Југославијом, стварања Велике Србије и етничког чишћења. Амерички историчар Ленард Коен исправно закључује да је Милошевић углавном био реактивни политичар, превише прагматичан да би се држао било каквог чврстог плана, који је стално и непредвидљиво мењао политику. Друго, занемарује се да је сложно са осталим вођама растурао Југославију. Те друге вође никако нису били бранитељи демократије или Југославије.

Људи из других република често правдају свој сепаратизам тврдњом да су морали да се отцепе јер су се бојали Милошевића. А Милошевићеви агресивни потези често су били само реакција на потезе других, најчешће неодговарајућа. Сузан Вудворд и Ендру Вахтел подсећају да су словеначки политичари први извршили националистичку мобилизацију маса осамдесетих година. А постоји ранији пример да су, рецимо, хрватски националисти стремили осамостаљивању Хрватске без обзира на то какав је став политичара из Србије. Није у српској политици било људи којима је српски национализам био више стран него што су били Марко Никезић и Латинка Перовић. То није сметало Савки Дабчевић Кучар и Мики Трипалу да нападају све што долази из Београда.

Па ипак, можда су неки Милошевићеви незграпни и непромишљени потези убрзали или чак изазвали неке процесе? Размотрићу само један сценарио, који полази од средине осамдесетих година и претпоставља да је Иван Стамболић остао на власти.

Стамболић остаје вођа Србије

Иван Стамболић је покушавао да обнови српску државност преговорима са вођама осталих република. Он сам и многи други, веровали су да је тај пут могућ. По том објашњењу, комунистички бирократи из других република били су спремни да прихвате функционалнију српску државу и јаче везе Београда са покрајинама. Њих је уплашило „догађање народа“, прво „јогурт револуција“, која се, занимљиво, одиграла 5. октобра 1988. године у Новом Саду, а још више јуриш на власт Момира и Мила јануара 1989. године у Црној Гори.

У марту исте године Милошевић остварује своју Пирову победу. Амандманима на Устав Србије смањена је аутономија покрајина. Месец дана пре тога долази до масовних протеста албанских рудара на Косову, које подржава словеначко руководство, тврдећи да се у косовском руднику „Стари трг“ брани авнојевска Југославија. То није сасвим нетачан аргумент, јер је Милошевић сада контролисао половину од осам гласова у председништву државе и већину чланова савезног Централног комитета. Почиње постепени распад федералних установа.

Прва федерална установа која се распала била је омладинска организација коју је напустио словеначки представник (тако ће се у јануару 1990. године на последњем конгресу распасти и Партија). Словенци одбијају да се федерални избори одвијају по принципу „један човек – један глас“ плашећи се мајоризације.

Шта би другачије урадио Стамболић? Он би по свој прилици морао да се одрекне подршке Србима изван Србије, као што су то учинили и либерали почетком седамдесетих година. Он вероватно не би подржавао устанак хрватских Срба, да би их после сасвим напустио, као што је то учинио Милошевић. Срби би данас у Хрватској били знатно бројнија мањина него данас, можда са нешто већим правима. Међутим, велико је питање шта би било од Срба у БиХ. Проценат тамошњих Срба није био већи од процента Срба у Црној Гори. Где су данас Срби у Црној Гори? Вероватно би се избегао рат деведесетих, али да ли би плима исламског фундаментализма захватила БиХ? Како би у том случају прошли тамошњи Срби, без својих институција? Питомија власт у Београду не би променила основне циљеве косовских Албанаца. Чињеница је да су албански сепаратисти користили Милошевића као оправдање за одбацивање сваке српске државне власти. Наравно, никада нису покушали да оборе Милошевића на изборима, што су лако могли.

Овде долазимо на најзанимљивије питање. Србија је била најдемократскија средина социјалистичког света. А у време када је социјализам у источној Европи већ пао, Србијом владају људи који нису могли да прихвате да је једнопартијски социјализам пропао. Горбачов је био запањен када је Милошевић приликом посете Београду наздравио победи социјализма. Његова супруга Мирјана Марковић и други партијски идеолози веровали су у „непартијски плурализам“. Два дана после пада Берлинског зида 11. новембра, Милошевићев режим одржава једнопартијске изборе (додуше, са више кандидата). У рату у Хрватској су идеолошки потомци усташа приказивали себе као браниоце младе демократије.

Доиста, у Србији су вишепартијски избори одржани последњи у СФРЈ. Мање догматско руководство би могло да распише прве вишепартијске изборе у источној Европи, пре Пољске. Подсетимо се да се комунизам распао за мање од шест месеци од избора у Пољској јуна, до пада Берлинског зида новембра 1989. године. Следећи корак би могао да буде расписивање савезних избора. Неки западни теоретичари (Линц и Степан) указују на пример Шпаније, где је демократска власт конституисана најпре на нивоу целе земље, што је стабилизовало државни оквир. Да ли би Анте Марковић, да се појавио прво на савезним, па на републичким изборима пре него што су Кучан и Туђман узели власт, сачувао Југославију, али какву и до када? Распад Југославије могућ је и у том мирољубивом сценарију, исто као што је задесио и Чехословачку. А историја Чеха и Словака није испуњена међусобним свађама и покољима. Уосталом, раније смо поменули да су Словенци већ одбили идеју да унутар ЦК СКЈ гласају појединци, а не републичке делегације. Зашто би другачије урадили на нивоу државе?

У самој Србији би мирна транзиција отворила простор за уелбековски сценарио. Веома је вероватно да би албански политичари остварили велики утицај у било којој коалицији са неком од посвађаних српских партија. Ко год да би био вођа Албанаца, лако би постао премијер Србије. Међу Албанцима не би доминирали учекаовци попут Тачија и Харадинаја, већ Ругова и Фехми Агани, а можда пре свих Азем Власи, који не би био ухапшен. Онда би такав премијер могао да опет распише референдум о независности Косова. А такав догађај би могао да доведе до пуча, или грађанског рата, као у Грузији и Украјини. А онда би се умешале велике силе….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: