Гоцић за ИН4С: Црногорска књижевност не постоји, Његош је дио српске
1 min read
Горан Гоцић
Црногорске књижевности нема ни са Његошем, јер је он себе сматрао дијелом српске, рекао књижевник Горан Гоцић, добитник НИН-ове награде у интервјуу за ИН4С.
Можда би постојала кад би се примијенио најлабавији могући критеријум и вршила експропријација сваког писца који има било какве везе с Црном Гором, рекао је он.
Добили сте НИН-ову награду за Ваш роман Таи у коме се радња одвија на Далеком Истоку. За њега се слободно може рећи „љубе се далеки исток и далеки запад“. Да ли можете за читаоце портала ИН4С рећи које су то непремостиве разлике нашег човјека и жене са Тајланда?
-Вјерујем да не постоје непремостиве разлике између мушкарца с једног меридијана и жене с другог. Знам и примјере који то потврђују. Мој роман Таи је поникао из вјечне теме, забрањене љубави. Томе је додата романтичарска фантазија да парови морају да прођу драматичан и трновит пут – судара култура и класа, сплета лоших околности, сукоба с важећим моралом – да би се докопали заједничке утопије.
У Црној Гори је хајка против Његоша, а однедавно и против Киша. Бошњаци су изашли са предлогом да желе да се из уџбеника уклоне Горски вијенац и Пешчаник. Ако дође до „укидања“ Његоша, да ли мислите да има црногорске књижевности без њега?
-Чуо сам за ту дражесну иницијативу. Али захтјев за чистком школске лектире је заправо логична примена критеријума који су већ успостављени и спровођени у Црној Гори. Кратак одговор на ваше питање јесте да црногорске књижевности нема ни с Његошем. Можда би постојала кад би се примијенио најлабавији могући критеријум и вршила експропријација сваког писца који има било какве везе с Црном Гором.
Али, некад ми се чини да је распад Југославије завјера амбициозних дилетаната којима је једина шанса да буду усамљени крокодили у сићушним барицама. Црна Гора то полако постаје. Невоља је што крупне рибе не могу да стану у барице; оне желе да пливају океанима. Сам Његош је себе сматрао дијелом српске књижевности, Миодраг Булатовић југословенске, а Кишу је и она била премала: он је дио европске књижевности. Чак се и Бећковић, најцрногорскији од свих савремених песника, прелива из црногорске књижевности. Шта је данас претекло да се тури у чистокрвне и правоверне црногорске уџбенике? Да нису бачене све бебе заједно с нечистом српском водом?
Крајње је проблематично редиговати или вредновати текстове, догађаје и односе старе један или више вјекова из перспективе данашње политичке коректности. Онда дођете до генијалног закључка да је Милош Обилић терориста, Николај Велимировић антисемита, а Његош шовиниста. Кад те исте паметњаковиће питате да ли је онда Хенри Милер антисемита, да ли је Дејви Крокет терориста, да ли је над Ирачанима извршен геноцид, они политички коректно слежу раменима.
У Француској је, рецимо, постојала озбиљна иницијатива да се промијени текст Марсељезе. Ту се пјева о немачкој крви која тече француским њивама. Будући да је француско-немачки пакт данас основа Европске Уније, текст је постао мало незгодан. Али француска јавност једноставно то није прихватила. Пјесма се пјева већ 230 година и традиција се просто не мијења због политичких потреба. Ето лекције бошњачким, црногорским и српским политикантима вазда спремних да закољу вола за кило меса.
У Србији и региону медијску сцену из дана у дан нападају разне „списатељице“ са њиховим лаким савјетима како до успјеха и како живјети живот у сјају. Да ли поред свих њих има мјеста и за оне који заиста јесу писци и који од тога уистину живе?
-Мени дјелује управо обрнуто, да тржиште салијеће те златне коке. Омасовљењем интернета у XXI вијеку се с текстом дешава исто што и с музиком током успона радија и дискографске индустрије средином XX вијека. Гледамо музичаре на сцени и писце по књижарама и мислимо: ово могу и ја. Већинска публика много више воли да троши Ја имам таленат и одважне списатељице које су се напрасно одметнуле у објављивање него што слуша школоване музичаре, и чита учене литерате. Прво издање од 1000 примерака ремек-дела Сатантанго Ласла Краснахоркаја двије године после објављивања код нас још није распродато, док је исповест звезде ријалитија одмах штампана у 15000 примерака.
Видим то и на друштвеним мрежама: људи реагују на духовиту, сирову и брзопроводну емоцију, а зазиру од сваке софистикације и компликовања, од свега што захтијева интелектуални напор. Сви хоће тренутни ефекат. То се не дешава само у нашем пасивном региону: петпарачко и лако штиво свуда угађа нашим слабостима, свуда се чита радије, чешће и више него такозвана висока литература. Јефтине инстант мудрости хит су у цијелом свијету. Чак и у Француској, која има најсофистикованије књижевно тржиште.
Ствар је дакле обрнута: они који заиста јесу писци, који су живот дали литератури, никад уистину нису могли да од тога живе. Али је зато глумац продао исповијест о свом злочину у 600000 примерака. Има ли лијека? Шта је алтернатива? Да се на плату ставе сви заслужни уметници, као у Совјетском Савезу? Или да се опет уведе порез на шунд? Или да писци штите свој еснаф попут таксиста, па да Драгослав Михајловић с другарима из САНУ блокира Славију све док се не повуку романи Весне Дедић из продаје?
Гледајући реално стање у Србији и региону, шта најчешће говорите младим људима из Вашег окружења, а који од Вас траже савјет у смислу „исплати ли се бити писац у Србији“?
-Исто питање сам давно постављао рокерима. Рекли су ми: „Па знаш шта, увек ћеш да мазнеш најбоље рибе, али паре ћеш видети у мјесецу лимбургу“. Дакле да подијелим и ја искуство: ни злочин ни умјетност се генерално не исплате. С друге стране, право на писање има свако: и Андрић, и Лаушевић, и звијезде ријалитија, и наркоман из краја, па и ви.
Србија је необично демократична и око објављивања; у Британији и Француској, рецимо, чак и с добрим текстом не можете лако да дођете до издавача. Али код нас никад не можете да пишете тако лоше да вас баш ниједан издавач не штампа и ниједан читалац не купи.
Значи генерално се не исплати бити писац месијанског типа попут Краснахоркаја, који заступа властита увјерења, има самосвојну визију, гаји уникатну естетику. Али ето, Краснахоркај је ипак успео да се наметне европској публици иако потиче из упола мања земље од Србије. Правило је дакле да нема правила. А мој савјет младима је да не слушају никакве савјете, нарочито ако су савјетодавци матори и премудри.
Након НИН-ове награде да ли се Ваш живот као писца у нечему промијенио?
-Селин је написао ремек-дело Путовање на крај ноћи али за њу није добио Гонкура. Да јесте, да га је естаблишмент одмах прихватио, можда не би писао своје антисемитске памфлете. Можда би рекао себи: Чекај Фернинанде, ти си добитник Гонкурове награде, не би требало да ово себи дозволиш…
Највеће искушење умјетника је чекање да се њихов рад примети и уважи. То чекање их исцрпе. Ја сам имао срећу да то донекле остварим. У књижевности, сами себи додељујете улогу кловна или месије. Будући да сад има довољно волонтера који ме час обожавају и прецјењују, час пљују и потцјењују, више немам потребу да себе правдам. После добијања највише националне награде за књижевност у својој земљи, имате осећај да вам месијанска улога пристаје.
Нинова награда ми је променила живот и у трагикомичном смислу. Постао сам на неки начин њен талац: изгубио сам тезге које бивши послодавци претпостављају да су за мене сада недостојне. То ме је учинило сиромашнијим, али фокусиранијим. Не преостаје ми ништа друго него да се усредсредим на још неколико књига које ће задовољити захтјеве клуба чији сам члан и моје властите критеријуме. Срећом, да ли ћу то постићи или не – зависи само од мене.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ispravno, gospodine Gocicu!
Meni jedno nije jasno,dali Komlen i kompanija kad su ovdje, anonimni,podržavaju Njegoša,a kad su na partijskom, zabranjuju ga?
Njegoš je sav svoj kratki život posvetio srpstvu,a ovdje mu Betoven i Komlen i još kojekakvi montenegrinski super heroji koriguju misli,znaju bolje od samoga Vladike šta je htio reći.
Što bi rekao Šešelj“da nije tužno,grohotom bi se smijao“.
Došle kokoške da orla tumače!
wow, dosli smo do tacke kaa se seselj koristi kao adut u ‘odbrani’ njegosa od crnogoraca…
sta reci a ne zaplakati nad kukavnim srpstvom…
A ti si ekspert za izvrtanje riječi.
Nekad je pametnije da šutiš ili hoćeš da opravdaš piramidu na Lovćenu sa tim glupim naslovom.
Na Oplencu je, ako nisi znao, Porodična grobnica,koja je po svemu i Crkva,od oblika, unutrašnjosti do kripte sa krstom na svakoj kupoli,a na Lovćenu je srpski Vladika silom sahranjen u nekakav mauzolej, bez krsta i Crkve.
Da nije tužno,smijali bi se grohotom na ovo tvoje argumentovanje, ah da, molim te,jeli ono“ wow“ na novom montenegrinskim?
tesko je ustvri prozrijeti sto vi u stvari hocete…
vama se dakle ne kriva sto je autor gradjevine na lovcenu hrvat, vec vas boli sto na gradjevini nema ‘krsta’…
pa ima ga jer da ste nekad/ ikada isli na lovcen sigurno bi primijetili to hriscansko znamenje unutar kripte…
poslije vaseg uspona na lovcen mozemo nastaviti.
Otkada su Sumerci ukrali prvo klinasto srpsko pismo ne prestaje pljačka srpske svojine , od Andrića , Baha , Njegoša i Dostojevskog , sve čisti srbi 100% , a drugi se kite srbima kao svojim , evo albanci slave Skenderbega srbina a francuzi Voltera , a obadva su nosili serbule !
Pametnome dovoljno .
Koliko je Gorski Vijenac bio tera inkognita za srbe, najviše ti može pośedočiti prijevod Njegoševog dijela na srpski jezik neke davne 1927 od strane beogradskog izdavača.
Taj izdavač je dakle ośetio zgodnu priliku da zaradi i koristeći nerazumijevanje Njegoševog djela od strane srpske čitalačke publike, štampao djelo Vladike Rada krsteći ga „Gorskim Vencem“!?
Volio bih čuti Vaš komentar na ovu činjenicu?
Ti kao razumijes sve rijeci iz Gorskog Vijenca…
Ćuti ću.ko nepismena, mrš na one dukljanse portale pa tamo leleči, šta uostalom radiš i čitaš srpski portal ili tako zarađuješ dnevnicu. Pih.
Neka što ne postoje srpski književnici, nego ne postoje ni srpski naučnici. Tesla i Pupin nijesu bili srpski nego arapski naučnici. Koristili su arapske brojeve a bez brojeva nema ni matematičara ni inženjera. Ustvari oni su bili arapsko – austrijski naučnici jer su se školovali u Austriji. Ili su bili arapsko – austrijsko – američki naučnici jer su radili u Americi. U svakom slučaju nijesu bili srpski jer da su bili u Srbiji ostali bi nepismeni i čuvali prasad ili guske.
A na Teslinoj sahrani po njegovoj zelji TAMO DALEKO svira violina…takve kao ti kad zaboli slijepo crijevo odma trce put Beograda evo neki dan jednom mom drugu tvoga senzibiliteta Sumadinac spasio glavu,zaboravice on to brzo…
Tako je Komlene.
Ali najmlađa evropska nacija mora isprijedati lažibajke da bi se imala za što ufatit.
Rođena u falsifikatu Karadžića/ Obtadovića/ Milutinovića… ne može opstati bez istorije, kulture, jezika.. pa u nedostatku svega toga krade od okolnih naroda stalno mijenjajući svoje „istine“.
Tako je Duklja od „prokletog cara Dukljanina“ i nesrpske zemlje preko noći postala „srpska“ a njeni Vojislavljevići „srpski Kneževi i Kraljevi“. I prije Stefana Prvovjenčanog kojeg, gle čuda, tako ne imenova ni CIA ni Vatikan ni Kominterna već srpska istoriografija…
Svakakve p…. e iz Beograda si dozvoljavaju da poništavaju nešto crnogorsko.
Brojevi jesu arapski jedini problem je u tome sto su ispsani srpskom rukom,taman kao u slikarstvo ,niko ne kaze bijela zuta ili crvena slika,ili je kod vas svec rveno kao barjak ceveni,pa ili je crverno ili crno.
Tako je po toj tvojoj logic Pikaso bio CRVENI FRANCUZ
„Његош себе сматра дијелом српске књижевности“ – ало, бре, шта прича овај писац! Његош таква питање себи није постављао. У његово вријеме није ни постајала другачија могућност за њега. Штавише, Његош је са Вуком кодификовао модерну српску књижевност. „Булатовић себе сматрао југословенским писцем“ – Ало, бре, шта прича овај писац. Буле је презирао Југославију, он је био српски националиста. „Киш је дио европске књижевности“ – тачно, али и када су га неки Срби анатемисали, он је јасно говорио да пише на српском језику, јер то је једини језик на коме умије да сања.
Ha, ha, ha… kako onda objasniti „Rečnik (Rječnik) misli i fraza za pravilno razumijevanje Gorskog Vijenca“, toliko popularan kod srpskih gimnazijalaca?
Ха, ха… узми, најприје, правопис! Мало ти писмености фали, „колега“. Онда узми да читаш „Горски вијенац“, али буди поштен, „струњаче“, па запитај себе шта ли ове ријечи значи. Потом их преброј, рачунџијо. Ако те не мрзи, егзегето, запитај се шта то вели Његош о Косову!
Objašnjenje naravno ne možeš naći jer srbi nisu u stanju ni pravilno pročitati a kamo li prožeti u misli Vladike Rada iskazane u Gorskom Vijencu.
„Španska sela“ za taj narod.
Хајде, макар правилно пиши назив Његошевог дјела. Размисли, макар у потаји, када останеш сам са собом, када те нико не гледа, шта си мислио прије 15 година, расипниче памћења и племена! Расадниче правилних читања!
Naravno da postoji crnogorska književnost, prije kao odrednica za određeno semantičko profilisanje nego li kao istorijsko-geografska, ali postoji. Zapravo u nadgradnji jezičke paradigme koja vlada na prostoru Crne Gore i koja je sama po sebo različita u odnosu na ostale srpsko-hrvatske govore crnogorska književnost je izrazito prepoznatljiva kao odraz jednog jedinstvenog duha, jednog etičko-estetičkog sistema koji nema pandama među (južno)slovenskim narodima. Kad bi u tom sistemu postojali samo P.P.I – Njegoš, Marko Miljanov i S.M. Ljubiša i to bi bilo više nego dovoljno da postoji odrednica – pojam „crnogorska književnost“. Koliko smo svi mi otpali od etike ovih pisaca, bez obzira da li se deklarisali kao „srbi“ ili „crnogorci“ to je sasvim jasno da je za pitanje na koje ovaj srbijančić daje ovako nesuvisle odgovore sasvim nebitno. Pod pojmom crnogorske književnosti svakako ne spadaju nazovi „pisci“ recimo profila Nikolaidisa i Popovića, te crnogorski lelekači „ekavičari“ što poju u osmercu i dvanaestercu…
Ви промовишете неки постколонијални приступ!? Али, грдно се варате, јер Црна Гора није икад била српска колонија, већ српска држава. Када бисмо тако тако раскалашно служили семиози, онда бисмо могли говорити и о србијанској, шумадијској, дробњачкој, приморско књижевности и сл. Али тиме се не могу регулисати, али могу и те како дезинтегрисати границе националне књижевности. Дакле, ви се бавите подметачинама! Провинцијалним размишљате, чиме сужавата у унужавате семиотизацију етичког троугла, што га споменусте.
Očigledno je da vama nedostaje i empirizma a i spekulativnog kapaciteta da sagledate sveobuhvatno problem nacionalnog u književnom djelu. Vjerovatno je to posljedica i formalne neobrazovanosti. I sinhronijsko i dijahronijsko sagledavanje djela nastalih na jednom prostoru nikad i ni pod kakvim uskovima ne može biti izuzeto iz šireg konteksta, a posebno ne postoji književnost „krvi i tla“. Dakle, da vam prevedem ili pojednostavim: Djelo Njegoša ili Marka Miljanova podjednako je crnogorsko ili srspsko koliko i drugih naroda koji su uticali na etičko-estetičko uobličavanje samih pisaca, ali i na formiranje bitnih stavova koje oni iznose u svojim djelima. Dakle, oni su i „albanski“, „ruski“, „latinski“, „engleski“ ili možda u nekim „aspektima“ nijesu ni „srpski“ ni crnogorski“. Ego, inquit, tibi discis!
Опа, узалуд вам труд тумачи. Разумијем ја да је књижевност универзална категорија. Разумијем ја и зашто Јан Кот пише књигу по називом „Шекспир наш савременик“. Дакле, разумијем да се прошлост ствара из нашег (синхронијског) односа према њој. Међутим, црногорска књижевност коју су писали Његош, Миљанов, Љубиша у националном смислу искључиво јесте српска књижевност. А ви сте слободни писати и тумачити, ви и коме је год то потребно, националну црногорску књижевност, али за то вам треба, прво, црногорски језик. Нека вам је са срећом! Тако. Јер није Шекспир писао француску књижевност на енглеском језику.
A zašto vi imate potrebu da mi pripišete nešto što ja nikad nijesam izjavio? Pa sve i da je to tačno nemojte to da radite! Ja prosto stojim iza stanovišta da umjetnost (u informacionom, a i u svakom drugom sudaru dva naroda) ne može biti više (a ni manje) od nacionalnog argumenta, a kamoli da bude svedena na nacionalnu ili kod nas prije nacionalističku toljagu, bio na vrhu nje crnogorski ili srpski barjak, svejedno je. Ta neprirodna, vanknjiževna razgraničenja dovela su do toga da iz fokusa čitalaca i školskih lektira iščeznu kvalitetni pisci (bez obzira na nacionalnost), a prostor popune literarne vucibatine, toljagaši i politkomesari… koji će umjesto argumenta, od svojih riječi napraviti lomaču za svakog ko se drugačije osjeća, misli ili pjeva! Dakle u crnogorskoj književnosti, u onom njenom kvalitetnom narativnom i hermeneutičkom dijelu ima mjesta da se pronađu i crnogorski Srbi podjednako koliko i beogradski i cetinjski Crnogorci.
Браво за псеудоним! Пун погодак.
Како не постоји? Па ту су чувени књижевници Милорад Поповић, Јеврем Брковић, Балша Брковић, Новак Килибарда. И још многи књижевници приближног ранга.
To su naši pisci, kakvi su da su. A nijesu loši, šta više. Aktuelna srpska spisateljska imena su Kija Kockar, Vesna Dedić, Jelena Bačić Alimpić. I naravno, da ne zaboravim Malovića koji je napisao antologijsko djelo o širini pruga na mornarkoj majici.
Актуелна српска књижевна имена су: Свети Сава, Његош, Андрић, Селимовић, Пекић, Киш, Михаило Лалилић, Миодраг Булатовић. Твоја злурадост је актуелна и акутна посљедица комплекса и незнања.
Vesna Dedić je vaša, a zaboravio si velikana CG književnosti Nikolaidisa
Урадак А. Николаидиса сам видео у саставу едиције „Босанскохерцеговачка књижевност“, у издању сарајевских „Дана“. Умиљато јагње двије мајке сиса!
Zanimljivo razmišljanje: Njegoš je dio srpske književnosti u vrijeme kada srpska književnost nije postojala. Ali to je Srbija.
Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Sava Mrkalj, Zaharije Orfelin, Milovan Vidaković, Atanasije Stojkovič, Joakim Vujić…
Svi su rođeni i svi su započeli svoju književnu karijeru dosta pre Njegoša.
Ali ti slobodno nastavi da se blamiraš i dalje. To ti jedino ide od ruke.
Baš o tome ti pričam. Dok je Njegoševo pjesničko i filozofsko djelo doseglo kosmičke visine, u Srbiji je bio uspjeh ako si pismen. Zaboravio si Simu Milutinovića, i on je znao da piše i pisao je po nešto što je možda bilo značajno u njegovo vrijeme ali nije izdržalo probu vremena i zaboravljeno je.
Nemoj da lažeš i da izvrćeš sada. Rekao si da srpska književnost nije uopšte postojala za vreme Njegoša, a sada priznaješ da je možda psotojala, ali Njegoš je daleko iznad. A najsmešnije što tadašnju srpsku književnost sada pokušavaš da izjednačiš sa pismenošću.
Reći tako nešto za jednog Dositeja Obradović je zaista vrhunac debilizma i neznanja. Razumem ja tvoju potrebu da pljuješ po svemu srpskom i da umanjuješ naša dostignuća. Ali da to činiš po cenu i da ispadneš budala…
A spisak srpskih književnih stvaralaca pre Njegoša se nastavlja sa Lukijanom Mušickim, Pavlom Solarićem, Gligorijem Trlajićem… Na kraju krajeva Matica Srpska je osnovana kada je Njegoš imao samo 13 godina, a njen “Letopis“ je najstariji preživeli književni list na svetu koji i dalje izlazi.
Уста ти се позлатила…
Samo neka nam ovaj „stručnjak“ objasni što će Srbijancima „Rečnik Njegoševih dela“ da bi ga razumjeli?
А, теби није потребан рјечник, не?
Isto sto i Montenegrinima ,Srbijanaci ga i vise izucavaju ,bolje razumiju ne prepravljaju i ne izbacuju dijelove koji im se ne svidjaju nego ga tumace u orginalu kao i sam Njegos.
Сјајан књижевник! Освијешћен, исправан став.
Postoji itekako da postoji ,sve knjige napsane Cirgicevi pismom pripadaju toj knjizevnosti,nesmijemo odricati pravo knjizevnicima koji pisu tim pismom da se tako i predstvaljau.