Глумац Игор Ђорђевић: Недостаје нам храбрости, а „глумимо“ револуцију
Игор Ђорђевић; фото: Спутњик
„Савременом театру недостаје храбрости. Мислим да позориште није место преврата и да не треба да буде вођа револуције, како га многи доживљавају данас и како га политизују на један вулгарни начин“, каже у интервјуу за Спутњик глумац Игор Ђорђевић.
У Народном позоришту у Београду у току су пробе комада „Калигула“ нобеловца Албера Камија, у режији Снежане Тришић. У насловној улози окрутног и пожудног римског императора нашао се Игор Ђорђевић. Он је гостујући у емисији „Орбита културе“ објаснио колико је комплексан глумачки задатак тумачити лик човека који је у историји и светској литератури остао најзапамћенији због свог расипништва, егоцентричности, тиранске владавине и огромне глади за величином и моћи.
„С обзиром да је Ками тај текст писао пред крај и на крају Другог светског рата, кад је цела Европа крварила, био је довољно мудар да се не ослања на нацизам и на ту врсту ’лудог владара‘, већ је мудро одабрао Калигулу као тему апсурда и егзистенцијализма и те филозофије власти човека данас у оваквом устројству у каквом ми живимо. Калигула је стварно и поред те суровости и тих лешева које оставља иза себе, као и Хамлет — ја морам бити суров да бих добар био. Али та логика кошта и на крају комада он и сам схвати да то није пут, да није пут ширење несреће. Већ је довољно несреће на овом свету. Он гледа на свет и на власт коју има, која је безгранична у том тренутку, као на могућност да проба немогуће, да набави Месец. Он жели да има Месец и док га не добије, он неће да се заустави“, истиче глумац за Спутњик.
Од Ђорђа Катића алкохоличара и насилника, преко цара Едипа и Ричарда Трећег, трагичних јунака, Николаја Ставрогина шизофреничара и нихилисте, до Анте Врбана, једног од главних кољача Срба… Све су то у неку руку ликови померени из оквира нормалног понашања. Како излазите на крај с њима?
— Нормално није сценски занимљиво. Нормално је досадно. И шта значи нормално? Ја стварно не знам ниједног потпуно нормалног човека. И кад га будем упознао, онда ћу га се плашити. Горег зликовца у смислу историјске личности од тог Анте Врбана нема. Тај човек је стварно постојао и чинио таква злодела. Питате се шта човека нагони да може да убије шездесеторо деце и ту нема рационалног одговора. Одакле долази то зло? Је ли зло нешто што постоји у човеку? То су питања којима се бавио Достојевски, а ево и Ками, питања којима се баве сви највећи умови света. То је за глумца увек инспиративно, мене зато занима глума. Глума је стварно испитивање на најтананијим и најдубљим нивоима порекла људског понашања. Шта човека гони да уради то што уради? Да ли га околности наведу да буде злочинац или је то генетика или је то нека одлука која је врло рационална?
Ових дана Вас гледамо у улози Велимира Чичановића Чичка у серији „Јунаци нашег доба“ Синише Павића. Да ли је Чичко права слика и прилика јунака нашег доба?
— Не знам. Вероватно јесте. Стварно мислим да та средња класа чији је он представник изумире и да је то продукт једног времена у којем ми живимо. Мислим да тајна Павића и његове толике гледаности лежи у томе што он пише тако да се његови ликови суочавају са истим проблемима с којима се суочавају и његови гледаоци. Онда није тешко поистоветити се и није тешко разумети, јер ми то живимо сваки дан.
