Glavna “drugosrbijanka” optužila Basaru da ne zna šta je to “drugosrbijanizam”
1 min read
Kolumne Svetislava Basare u „Danasu“ znaju da iznerviraju Vesnu Pešić, pre svega kada tema bude Druga Srbija. Vesna Pešić je zato napisala odgovor Basari za Peščanik, a koji je potom objavio i Danas, a u kom je navela da se iz konteksta vidi da Basara ne zna šta je Druga Srbija.
Ona je navela da je presuda Ratku Mladiću dobar povod da se „podsetimo šta je bila Druga Srbija koju Basara često pominje u negativnom smislu“.
„A to ničim nije zaslužila, naprotiv: ona je služila na čast Srbiji tokom ratnih devedesetih“, piše Vesna Pešić.
„Basara me svakodnevno nervira, jer nema dana da ne napadne Drugu Srbiju i famozni krug dvojke. Za krug dvojke bi bilo dovoljno da ga zapitam gde se kupuju novine u kojima piše. Da li se čitaju u Surčinu ili u Starom gradu? Ali krenimo u sitna crevca. Nervira me tolika priča o Drugoj Srbiji, a iz konteksta se vidi da Basara ne zna šta je to“.
Ona potom podseća na Basarin tekst „Kvadratura kruga dvojke“ od 17. novembra i napominjući da je povod bio njen tekst na sajtu Peščanika.
„Basara Drugu Srbiju suprotstavlja Prvoj tako što Druga umišlja da je navodno mnogo bolja i treba ‘u Srbiji da vodi glavnu reč samo zato što je rođena u ‘krugu dvojke’, što ne sere po avliji, malo bolje vezuje čvor na mašni i ima skuplji laptop i više zuba nego ‘seljoberski’ deo populacije’.
Ne verujem da Basara misli da je ovo dobar opis bilo kakve Srbije. On sam najbolje zna odakle mu ovakvi izlivi besa i prezira prema krugu dvojke u kome navodno živi Druga Srbija. Šta god da je u pitanju, on ne zna šta je Druga Srbija, a ni krug dvojke. Iz drugih tekstova se vidi da on pod Drugom Srbijom podrazumeva ‘demokratsku opoziciju’ nastalu tokom devedesetih godina nasuprot Miloševiću i radikalima, ili ono što se i danas široko zove ‘građanskom opcijom’ nasuprot nacionalističkim strankama i organizacijama. Ali to nije Druga Srbija u originalnom značenju. Druga Srbija je poseban kulturni fenomen koji nema veze sa ‘demokratskom opozicijom’, niti njenim liderima (Mićunovićem, Đinđićem, Koštunicom, Draškovićem i mnogim drugima koji tu spadaju; sebe izuzimam, jer sam bila i opozicija i Druga Srbija). Da je Basara ukucao na Guglu Druga Srbija ili Beogradski krug dobio bi sledeći odgovore:
‘Druga Srbija je izraz koji se koristi u srpskim intelektualnim krugovima. Nastao je na osnovu knjige ‘Druga Srbija’ (Ivan Čolović, Aljoša Mimica, Beogradski krug, Borba, 1992), a predstavlja zbirku od 80 govora sa 10 javnih tribina u Beogradu u proleće 1992. Govori su predstavljali otvoreni protest protiv diktature, medijskog mraka, jednoumlja, rasta nacionalizma i rata.’
Ili: ‘Otpor ratu, srpskom nacionalizmu, zločinima i moralnom posrnuću tadašnje Srbije pružila je omanja grupa ljudi, ne više od 200-300 aktivista, koja se u to kritično vreme nazvala Druga Srbija. Drugu Srbiju su činili pojedinci i nekoliko samostalnih mirovnih organizacija, koji su se okupljali oko Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca (BKNI) koji je osnovan februara 1992. On je predstavljao skupinu beogradskih intelektualaca koja je okupljala sve razočarane i kritičke glasove koji su se otvoreno borili protiv militarističke politike srbijanskog režima, etno-nacionalizma, populizma, ratnih zločina i etničkog čišćenja na teritoriji bivše Jugoslavije. Osnivači su bili Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Miladin Životić, Filip David, Ivan Čolović, Aljoša Mimica i druge poznate ličnosti iz kulturnog života Beograda'“, piše Vesna Pešić.
Ona je potom podsetila i na reči Radomira Konstantinovića na osnivačkoj skupštini: „Beogradski krug je osnovan kao otpor nacionalizmu koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije. Bilo je nemoguće i duboko ponižavajuće ćutke trpeti nacionalistički teror. I na kraju, ako vas pitaju šta je Druga Srbija ozbiljno im odgovorite – to je Srbija koja se ne miri sa zločinom.“
„Ne treba ni naglašavati da su patrioti i vlast godinama napadali Drugu Srbiju kao izdajničku, pa se to ponekad i danas čini (termin autošovinizam je izmišljen za kritiku Druge Srbije), iako je sa nestankom BKNI i potiskivanjem teme i razgovora o lošoj prošlosti, naročito dolaskom na vlast bivših radikala i Aleksandra Vučića, Druga Srbija nestala kao poseban fenomen i organizacija. Danas se nešto o tim temama može čuti u nekim nevladinim organizacijama, izdanjima Fabrike knjiga, na sajtu Peščanika i na još nekim sajtovima. Jasno je da tema loše prošlosti i suočavanja s njom po definiciji ne odgovara Aleksandru Vučiću, jer je on bio s druge strane, one ratne i nacionalističke. On se toga odrekao formalno i pred spoljašnjim svetom, ali to odricanje nadoknađuje tako što svakodnevno iznutra, za narod i Prvu Srbiju, preko tabloida i Pinka, besomučno širi mržnju i nacionalizam, što mu je srcu drago i blisko, a i za vlast korisno. U boljem slučaju nas upućuje da ‘gledamo u budućnost’ a ne u prošlost, kao što je učinio posle izricanja presude Mladiću“, piše Vesna Pešić.
Ona dalje navodi da je Basara objasnio zašto ga nerviraju Druga Srbija i „famozni krug dvojke, koje je spojio u nekakvu jedinstvenu društvenu tvorevinu, sačinjenu od privilegovanih ljudi i malograđanske lažne uzvišenosti“.
„Hvala mu što mi je tako direktno odgovorio, kao da je znao da me takvim stavovima svakodnevno nervira. O krugu dvojke on ne govori kao o mestu ili ličnostima, to jest o realnom krugu koji iscrtava tramvaj broj 2 obeležavajući centar Beograda, nego o ‘jednoj krajnje provincijalnoj psihologiji koja si laska da je evropska, građanska, demokratska i šta ti ja znam, zato što je situirana u strogom centru grada prestone megakasabe’. On sam je došao iz provincije za koju je Beograd prava metropola, a onda ga proglašava provincijom kao da stiže iz velikog sveta Londona, Pariza ili Njujorka, za koje je Beograd oduvek bio provincija. Ali to opšte mesto o relativnosti centra i provincije ne ruši činjenicu da Beograd jeste metropola, koju posetioci ne smatraju provincijalnom. Što je još lepše, niko od naših komšija, uključujući uglađene Zagrepčane, ne potcenjuje Beograd, nego o njemu i njegovoj kulturi govori s respektom i čak se žaleći da im Beograd nedostaje. Nedostaje im kultura kruga dvojke, centra metropole kakvu nemaju. Drugu Srbiju Basara ne poznaje zato što se tih ratnih godina nije bavio ratnim temama. Ili jeste, a da ja ne znam. I ne zna da je ona nestala. Neću da izvlačim nikakve zaključke iz našeg dopisivanja. Obećavam da više neću pisati komentare na ovu temu. Rekla sam Basari šta sam imala“, zaključila je Vesna Pešić.
Bilo je i biće u Srbiji i te Prve Srbije i te Druge Srbije. Zanima me samo, zašto se, recimo, u Zagrebu ne izrodi Prva Hrvatska i Druga Hrvatske? Ili za Zagreb postoji samo Jedna Hrvatska?
Basara Drugu Srbiju suprotstavlja Prvoj tako što Druga umišlja da je navodno mnogo bolja i treba ‘u Srbiji da vodi glavnu reč samo zato što je rođena u ‘krugu dvojke’, što ne sere po avliji, malo bolje vezuje čvor na mašni i ima skuplji laptop i više zuba nego ‘seljoberski’ deo populacije’
Ovako ne razgovaram ja sa Masom, ili on samnom,a to su komentari izazvani ,ponekad namjerno a ponekad spontano,gdje ova „elite“ ide,to vidimo,ali da li je moguce da oni evo 17 godina vode Srbiju!
+PREUČIO, Momo Kapor
Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, ko starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.
Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put. Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…
U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.
Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…
Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora.
Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoje vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!
Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:
„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja… Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.
…“ Da prevod Biblije nije kojim slučajem stigao do Crne Gore, dovoljan bi bio „Gorski vijenac“.
Njegoš je, oivičen Crnom Gorom bez ikakvih škola, bez pravih puteva, bez ikakve infrastrukture i značajnijeg oblika privrede – ispjevao misli koje se od Homerovih ili Eshilovih razlikuju samo po tome što su hrišćanske.
Bokeljski đak, Petar II Petrović Njegoš, naučio nas je lekcijama o borbi za slobodu. Ko god kaže da su lekcije prevaziđene, da to više nisu ona vremena, da nema Turaka, na simboličnoj ravni nije rekao ništa: ponovo se od nulte nadmorske pa do lovćenskih visina odrodilo plaho i lakomo. Zamke su po vremenima rastegnute uvijek iste. Ili ljubiš slobodu ili misliš da si zaradio njenom prodajom. Gotova formula…“
https://stanjestvari.com/2017/05/13/malovic-cg-biblija/
+Kola i pesme, Vlastimir Pavlović Carevac sa Orkestrom Radio Beograda
https://www.youtube.com/watch?v=0XVw_4iTvfU
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/8e/Ratni_slikari_1914-1919.jpg
KUGA, Miloš Crnjanski
Niki Bartuloviću
Svejedno rodiš li sina ili kćer
u slavu pokoljenja.
Ukus se menja, ukus se menja:
ne menja se čovek i ker.
I nama je dosadno, zar ne,
i Kosovo, i jauk, itd., sve?
Ta to je bila samo šala.
Treba već nešto novo,
ko bi još spominjao ovo,
krv i sram i rat.
Večna su samo tamnica i vešala,
njih će ti rado nuditi i brat.
Što ti je žao našeg pokoljenja?
Zar to nije vesela maskarada:
danas je ukus car, a sutra barikada,
Hristos, pa Neron, pa Lenjin.
Ukus se menja, ukus se menja:
samo su hulje sve isti.
Hiljade godina vuku nas za nos,
pesnici, mesije, carevi i komunisti.
Šta ti je žao našeg pokoljenja,
ukus se menja, ukus se menja.
Svejedno rodiš li sina ili kćer:
večno su isti čovek i ker.
PISMO MOJOJ UČITELJICI, Vito Nikolić
Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.
Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe,
poslije kojih smo, zbog svake praćke i kamička,
klečali dugo iza table.
Ne zamjeram Vam – daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.
Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljikave žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.
Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja –
učiti nekog ljubavi uz huku
jednog strašnog rata, jednog propadanja.
Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.
komentar je Dušana Bukovića, prenesen deo teksta,
…“Priredio: Dušan Buković
Imajući u vidu da su zapadno-evropski i američki imperijalisti- trijalisti ujarmili Brozovu velkikohrvatsku, intermarijumsku, trockističku, bundističko-boljševičku, komunističko-fašističku i nacional-socijalističku paramilitarnu diverzantsku kliku u Jugoslaviji u sprovođenju antisrbskog i antipravoslavnog projekta preko izvesnih srbskih renegata i poltrona, zaglupljenih bečko-berlinskih marksista baljezgara. Uzgred bismo citirali članak koji je objavljen pod naslovom “Socijalni sastav komunističke vladajuće klike…” , koji to najbolje osvetljava. Članak u celosti glasi…
SOCIJALNI SASTAV KOMUNISTIČKE VLADAJUĆE KLIKE – KO JE NAJVIŠE DOPRINEO BOLJŠEVIZIRANJU JUGOSLAVIJE I KO DANAS NJOME VLADA?
I.
Da je Jugoslovenski komunistički pokret i građanski rat 1941-1945 bazirao svoje bitisanje i crpeo svoju snagu prema učenju komunističkih teoretičara na širokim slojevima proletarizovanog radništva i njegovog saveznika pauperizovane seoske sirotinje, on nikada ne bi mogao izvesti tako zvanu “socijalističku revoluciju” u našoj zemlji. Još manje bi mogao dovesti na vlast današnju vladajuću komunističku kliku, koja s pravim radništvom ili seljaštvom niti je ikada imala niti danas ima ma kakve praktične veze. Nijedna revolucija kroz istoriju sveta ne može se pohvaliti svojim specijalnim fenomenima i paradoksima kao tako zvana Jugoslovenska komunistička “narodno-oslobodilačka borba” i revolucija.
Za poznavaoce našeg komunističkog fenomena i paradoksa nije tajna da su se na čelu KPJ još od njenog osnivanja 1919 nalazili ili odnarođeni intelektualci k a o profesori dr. Sima Marković, Mika Todorović, Ljuba Radovanović, Dušan Đorđević, lekari dr. Vukašin Marković, dr. Cetković, dr. Sima Milošević, dr. Pavle Gregorić, advokati dr. Rajko Jovanović, Slavko Mijatović, dr. Vladimir Bakarićc, ekonomista i pravnik Boris Kidrič i drugi. Ili međunarodni profesionalni i školovani agenti Kominterne tipa Martinovića-Švarca, Josipa Cižinskog (Milana Gorkića), Josipa Broza (Tita), Adolfa Muka, Alekse Beblera, Peržihova Voraneca (Lovra Kuhara) i drugih. Rukovodioci iz redova profesionalnih radnika koji bi postajali profesionalni revolucionari kao Filip Filipović, Đura D Đaković, Nikola Hećimović, Leka Ranković, mogu se na prste izbrojiti. Glavni rukovodeci i intelektualni sloj činili su sinovi bogatih trgovaca, industrijalaca i bankara, ministara, đenerala, profesora univerziteta i državnih funkcionera, veleposednika, penzionera i rentijera. Pravih radnika i sinova seoske i gradske sirotinje bilo je malo. I ukoliko ih je bilo oni su pred konkurencijom ovih prvih teško dolazili na rukovodeće položaje. A da bi paradoh bio još veći, oni su i pre rata i za vreme građanskog rata bili u velikom broju s druge strane barikade. Uzelo bi nam mnogo vremena i prostora ako bi pokušali da objasnimo ovaj naš jugoslovenski komunistički fenomen. On je toliko paradoksalan, nelogičan i prosto neverovatan da ga je vrlo teško i objasniti.
Ako je tačno kazano da su mnoge revolucije pojele svoju decu, za naš primer mogli bi kazati da su deca pojela revoluciju. Za naš komunistički rukovodeći sloj sastavljen uglavnom od nedoškolovanih snobova, degenerika, avanturista, karijeraša i društvenih otpadnika, moglo bi se reći da se je od večito progonjenog vuka ili psa lutalice kakav bi on trebao biti po dogmama komunističkim, pretvorio u umiljato perfidno jagnje koje je tri majke sisalo. Pre rata uživao sve pogodnosti vladajućih režima uticajnih otaca, za vreme rata igranjem na sve karte koristilo kako okupatorsku tako i zapadno-savezničku pomoć i saradnju, da bi posle rata pirovali u plodovima revolucije, izborne, organizovane i monopolisane od njih i za njih. Mnogobrojni primeri najrečitije će dokumentovati naša izlaganja i kojima neće biti potrebni nikakvi drugi komentari.
Milovan Đilas je sin bogatog penzionisanog majora i zemljoposednika, Koča Popović, potiče iz poznate trgovačke porodice, Boris Kidrič je sin slovenačkog profesora univerziteta Franca Kidriča, Ivo-Lola Ribar, narodni heroj i organizator celokupne komunističke omladine je sin dr. Ivana Ribara – Fišera, predsednika Ustavotvorne skupštine i bogatog advokata, Marko Ristić, unuk srpskog državnika, Đuro i Olga Ninčić su deca dr. Momčila Ninčića, Melentije Popović, sin imućnog protojereja iz Crne Trave, Filip Filipović i Predrag Vijorović (organizator udarnih terorističkih trojki u Beogradu) su đeneralski sinovi. Bora Simović, komunisticki diplomata sin je denerala Dušana Simovića, Branko i Gordana Mihailović su deca poč. đenerala Draže Mihailovica. Dragče – Dragan Pavlović blagajnik Crvene pomoći sin trgovca i milionera Pavlovića vlasnika firme Marko Vuletić, Gavrilović i k o m p., Ratomir Belović organizator španskih dobrovoljaca sin je beogradskog trgovca i predsednika bogradske trgovačke omladine Nikole Belovića, dr. Mirko Sardelić, sadanji komunistički ministar na strani sin je državnog savetnika dr. Rudolfa Sardelića, Slavko Fejić, ministar na strani sin je reis-uleme Fejića, Dušan Trivanović bivši urednik “Borbe”, sin je školskog nadzornika Trivanovića, sestric pok. Adama Pribićevića, dok je Svetozarev sin dr.Stojan Pribićević bio jedan od šefova Titove propagandu u SAD. Sinovac heroja Gavrila Principa i sin narodnog poslanika Jova Principa Slobodan Princip “Seljo”, poginuo je kao organizator ustanka u Bosni i proglašen za narodnog heroja, Đoka Jovanović – Jarac komunistički književni kritičar poginuo kao politkom kosmajskog partizanskog odreda je pukovnički sin a za vreme svih hapšenja pre rata javno se je pozivao na svoje dalje srodničke veze s našom vladajućom kućom. Kao komunistički agitator bio je hapšen još pre rata i Mirko Plamenac sin Jovana Plamenca bivšeg pretsednika vlade. Organizatori komunističkog ustanka u srezu Pljevljanskom bili su inžinjer Mirko Pejatović, sestrić patrijarha Varnave i Danica Rosić studentkinja medicine sinovica velikog patrijarha. Narodni heroj Slobodan Škerović, je sin istaknutog politicara i pedagoga dr. Nikole Škerovića. Za vreme rata kao komunistički organizator u Beogradu bio je hapšen i advokatski pripravnik Bukovac, zet poč. Miše Trifunovića. Istaknuti agitator za račun komunista p r i jugoslovenskoj izbeglickoj vladi u Londonu bili su Bata Nešić, sin poč. Ljube Nešića, biv. Jugoslovenskog ministra na strani i Koen sin dr. Leona Koena, prof. medicinskog fakulteta. Sin uglednog srpskog kanađanskog privrednika Pera Bulata Rade, aktivan je komunistički đeneral major, član komisije za atomsku energiju i narodni heroj a kćerka Milka, narodni poslanik, narodni heroj i glavni organizator ženskog antifašističkog pokreta u Jugoslaviji. Komunistički književnik dr. Miloš Savković, potiče iz imućne porodice iz Šumadije, isti je slučaj i sa advokatom Dragomirom Isakovićem, dugogodišnjim agentom Kominterne, koji je sin imučnog prote Isakovića iz sela Banje, obadvojica likvidirani od strane četnika. Dobrivoje Radosavljević – Bobi član saveznog Izvrsnog Veća i član SK KPJ je sin bogatog predratnog oficira i prema komunističkim priznanjima najbogatijeg čoveka u Istočnoj Srbiji; Otmar Kraečić, general pukovnik, državni potsekretar za poslove narodne odbrane potiče takođe iz dobro situirane činovničke porodice; Ivanka Ćuković i sestra joj Olivera, organizatori komunističke omladine iz Beograda, deca su beogradskog trgovca Raše Ćukovića; isti je slučaj i sa decom beogradskog apotekara Svete Trajkovića, čija je kćerka bila ljubavnica Ive Lole Ribara. Slobodan Tuzlić – “Butum”, narodni heroj i sestra mu Smilja studentkinja medicine su deca beogradskog drvarskog trgovca Ljubomira Tuzlića, Hercegovca poreklom. Rodoljub Čolaković potiče iz buržoaske porodice iz Bjeljine, Vladimir Velebit, pomoćnik ministra spoljnih poslova i bivši ambasador u Londonu sin je đenerala Ljubomira Velebita. Anica Paskaljević, organizatorka komunističke omladine u Kruševcu, kćerka je Zoje Paskaljevića, industrijalca iz Kruševca. Dr. Jaša Davičo, komunistički ekonomista potiče iz trgovačke porodice iz Beograda, isti je slučaj i sa Jašom Almulijem, novinarom sa beogradskog univerziteta i urednikom “Borbe”.
Đorđević Milutin, sudija vrhovnog suda (sudio poč. Draži Mihailoviću) i brat mu Živa Đorđević inžinjer, državni potsekretar u Izvršnom veću NR Srbije, sinovi su bogatog trgovca iz Kragujevca; dr. Jovan Đorđević, prof. univerziteta i član vrhovnog saveta, sin je Svetislava Đorđevića načelnika uprave državnih monopola, rez. potpukovnika i nosioca Karađorđeve zvezde s mačevima. Marijanović Filip, direktor više privrednih preduzeća, sin je Svetozara Marijanovića, trgovca iz Užica; Marko Nikezić, sadašnji ambasador u Sjed. Amr. Državama, sin je imućnog zastupnika američkih petrolejskih firmi Petra Nikezića. Pavićević Mišo, sekretar glavnog sindikalnog saveza i dugogodišnji ambasador sin je imućnog penzionisanog potpukovnika Vojina Pavićevića iz Pljevalja. Isti je slučaj i sa inž. Velimirom Jakićem sinom penzionisanog potpukovnika Miljana Jakića iz Pljevalja (Jakić je umro odmah posle rata kao narodni heroj).
Dr. Nenad Parenta lekar i sestra mu Gordana, arhitekt obadvoje likvidirani za vreme rata kao komunisti bili su deca Miloša Parente rektora zadarske bogoslovije. …“
https://stanjestvari.com/2017/05/13/tito-nije-imao-moc-da-naruci-stratesko-bombardovanje/
Ovu baku iz Mexika,pozdravili Vuk,kome je okrenuuula ledja,pa Djindjic,kome je takodje okrenulaaaa glavu uuu svojevremeno/cast pokojnima/,Kostunica kome je okrenula aaa lice,pa na kraju A V kome je okrenula sve,a bio je za nju Cercil ili Brant,ne secam se.I sve ih je drugosrbijanski nervirala i nagrdila kao i Slobu,Seselja,Miku,Tiku,Peru…Sad je popio njenu bozu i Basara osmosrbijanac.I treba mu bakin ptekor,jer je nervira.Hohohoho…
Odlican odgovor glibavim,cetniclim gunjevcima,upropastili su Beograd za tridesetak godina i dalje ga kasape.Nema za njih stajanja,dok ne uniste sve ,a onda ce se izmedju sebe glodjati.Oni ne mogu a da ne mrze.Nekad hrvate i slovence,pa bosance i albance,pa crnogorce i makedonce.I na kraju ce se izmedju sebe poklat.Posledice 8 sjednice CkSk Srbije u kojoj joj je trajno odredjen put unistenja,a koji su zdusno podrzavali vecina Srblja iz ogromnog neznanja,a velike seljacke emotivnosti.Kad su Pavlovic i Stambolic inali rjesenje mirnim putem,Sluzba je odlucila rat na ter.Jugoslavije.(U Hrvatskoj tada je samo mala vecina bila za nezavisnost,Tudjman nije ni postojao).Milosevic je popalio nacionalizme unutrasnje po direktivi CIA-e.(sluzbenik kod Rotsilda godinu dana u banci).Posle su ga skartirali kao stto CIA radi po utvrdjenom receptu-Gadafi,Sadam,Norijega…Kosovski mit jr iskoriscen u najvecoj podmuklosti.Na dobar standard je ubacena borba sa turcima koja prakticno nema nikakve veze sa 20.vijekom.Ali Balkan je roblje i bice tako dok je svijeta i vijeka.Jer pristojan ,civilizovan donekle zivot ,jedini put u istoriji,ppsle II svj.rata je zamjenjen robovlasnockim drustvom u kojem smo bili citavu istoriju.Sto znaci da se narod odje nece smiriti dok ne bude opet roblje…
Pastiru nas procitajte nesto i od ovog sjajnog komentara Bata,kako bi se izlecili od mrznje i fasisoidnosti na vreme.
Iš, gade!
Kaže pitali Basaru šta će da popije ,on kaže sve jedno samo nek se završava na NJAK.
E tolko mi zao što se svadjaju ,oboje su mi dragi pa mi žao.
Ustašo ovi glibavci su tvoji saborci.
A da CIA šljisne svoje kondome slažem se ,tako da podsvesno znaš kako ćete ti i Mili završiti.