ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ НИЈЕ БИО САМО У ПИВИ И ВЕЛИЦИ
1 min read
Илустрација: Ми знамо ко смо
Обимни и обухватни magnum crimen над српским народом у Другом свјетском рату није се, нажалост, одвијао само неколико јунских дана 1943. у Пиви, нити се одвијао само једног јулског дана 1944. у Велици. Геноцид над српским народом се догађао из дана у дан, из часа у час, из минута у минут, пуне четири године рата, у организованој и систематској кампањи нацифашистичких, усташких, балистичких, бугарских и мађарских злочина на територији Краљевине Југославије.
Геноцид над српским народом се не може детектовати само на једној локацији, нити сузити на једну територију. Страшни злочини над Србима у Пиви и Велици нијесу посебни геноциди, издвојени од осталих злочинстава на свим крајевима југословенске територије гдје је живио српски народ. Стотине, хиљаде и десетине хиљада убијених људи у стратиштима од Јасеновца, Јадовна и Подриња до Херцеговине и Црне Горе, од Косова и Метохије до приграничних крајева према Бугарској, дио су планираног, организованог и систематски спровођеног геноцида над српским народом. Локализовати геноцид над Србима у Пиви и Велици значи отворити могућност да се прогласе посебни геноциди на свим мјестима српског страдања у Другом свјетском рату.
Локализовати геноцид значи обесмислити суштинско значење геноцида, јер се он није догодио над Пивљанима и Величанима само зато што су били Пивљани и Величани, него најприје стога што су били Срби. Зато и Конвенција о спречавању геноцида из 1948. дефинише геноцид као низ радњи >>почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религиозна група<<. Крајња мета сваке геноцидне радње јесте уништење групе. Геноцид је, по српском, родоистребљење. Убијање Срба у Пиви и Велици, имало је, једнако као убијање Срба у НДХ, на Косову и Метохији, по разним крајевима Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине — само један циљ — да се униште Срби уопште.
Да су припандици Скендербег дивизије имали могућност, они би поред Величана убили и Мурињане, Шекуларе, Поличане и остале Србе. Иако је њихов дохват, хвала Богу, био ограничен, њихова намјера била је неогранчена и геноцидна — уништити Србе, гдје год могу. Жртве њиховог геноцида су поред 428 величких великомученика били и сви други заклани, стријељани и измрцварени Срби подно Комова и Проклетија, као и широм Косова и Метохије. По ширини намјере, а не по ограничењу дјелања цијенимо и злочине Ханџар дивизије, Усташа, бугарских, мађарских и осталих нацифашиста. Сви би они, да су могли, још убијали. Нико од њих није имао намјеру да стане.
За разлику од Јевреја који стравичне злочине истребљења свог народа у Европи зову Холокаустом и за разлику од Јермена који геноцид над својим народом зову „Великим злочином”, као и Рома који га зову „Порајмос”, Срби немају посебан термин којим би звали геноцид који се над нама десио. Геноцид је најобухватнији појам који имамо и стога не смијемо дозволити обесмишљавање тог појма проглашењем посебних геноцида у Пиви и Велици, јер ти злочини ни по чему нису сасвим посебни, него само дио једног великог, бодљикавом жицом окупације опасаног скупа злочина чије је заједничко име Геноцид над српским народом у XX стољећу.
Да не буде забуне, иницијатива српског народа у Црној Гори „Ми знамо ко смо” се клања намученим и Светим жртвама страшних покоља у Пиви и Велици, међутим, бунимо се и дижемо глас против култа партикуларизације злочина над нашим народом јер њих треба посматрати у оквиру цјелине, општег а не појединачног. Не треба, себично је и сурово, одвајати судбину Свете пивљанске мученице Јаглике (која је ускочила у спаљену колибу у којој су живи горели њени родитељи и малољетна браћа Душан, Момчило и Милорад) и седмогодишње Јелене Бухач (која је одведена у Јасеновац гдје су јој усташе заклале оца, четврогодишњег брата и 86 чланова породице) јер њих двије су сестре, и имају на десетине хиљада сестара, по крви и трагедији, сличних и мученичких судбина, које нису страдале зато што су из Пиве, Чапљине или из Кравица — него зато што су Српкиње, припаднице проказаног народа коме се не признаје туга, а увијек додаје кривица. Над Србима се десио геноцид и он још увијек траје.
Ни Јевреји ни Јеремни, а ни Роми, нису чекали да било који судски орган пресуди да је над њима вршен геноцид — међународно кривично дјело геноцида није ни постојало као такво онда кад су Јермени истребљивани диљем Османског царства, а није ни постојало онда кад су Јевреји и Роми истребљивани од стране Трећег Рајха и његових помагача. Оно је дефинисано по узору на страдања овог народа. Али и нашег, српског. Зато и ми Срби не би требало да бјежимо од суштине онога што нам се догодило: а то је родоистребљење. Падале су српске главе, гажена су српска дјеца, мрцварене српске жене — свуда гдје је Срба било. Сви су они пали зато што су Срби, а неки су хтјели да Срба више не буде. На њихову жалост: има нас, и нећемо заборавити ко смо, због свих оних којих нема, и њима смо дужни.
Бог дао мира нашим жртвама, на небу, јер га на земљи нису имали. Мир су заслужили.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svaki dan pisati ,pisati nas narod nije zao pa zaboravlja ,a ovi mladi neznaju ama bas nista čas malom broju.Samo pisati i podsjećati .
Sela u Savnickoj opstini su palili. pljackali i ubijali. Na Gradan selo kod Savnika su po ili mnogo ljudi. Mom dedu koji je bio nosilac dvije zlatne medalje Obilica su sve opljackali , zapalili kucu , ubili sina jedinca studenta. A dedovog oca zaklali na kucni prag kao i 3.brata od strica. Nijesu dali da se kopaju vec da ih psi raznose. Moja baba sa cerkom od 17god.sina je umotala u neki kaput i sahranila. To su ti isti koji su po Pivi klali i bacali u vatru. Handzar divizija, div .princ Eugen, balisti i muslimanska milicija. Eto za vrijeme Broza fetisa nijeso mogli o tome uciti. Broz fetis je sve ustase primio krajem rata u partizane i dao im boracke. Kakav sljam smo slusali 40god. SljM koji je.i sve ovo pripremio.
Andjeli Mali Nasi…. Nevina Cistoto…. Rano Moja Ljuta….
Rano Srpska, Teska i Neprebolna….
Gledam Vasa Lica…. Lica Malih, Neodraslih, a Odraslih Ljudi….
A Puste, Izdajnicke, Neumorne Suze ne Prestaju….
Rodili Ste Se da Ne Zivite…. A da Prhnete u Vjecnost Naroda….
Nadam se da Ste Sada u Nekom Toplom Skutu i Zagrljaju….
Voljena Djeco Moja…. Vas Mali i Kratki Zivot….
Ostavio Nam je Ljubav i Obavezu…. Da Vas Pamtimo….
Da Pronosimo i Prenesemo Vase Mucenistvo u ZIVOT….
Boze Dragi i Pravedni, Smiluj se Rodu Mojemu ….
Zar Nam Nije Bilo Dosta Stradanja?…. Pogledaj Djecu Nasu….
Постоје сведочења да је народ Новог Пазара дочекао немачког окупатора на сличан начин на који је то учињено у Загребу: заставама Трећег рајха и клицањем. У одбору за дочек био је чак и међуратни градоначелник Аћиф Хаџиахметовић, злогласни колаборациониста којег су партизани погубили на крају рата због убиства преко 7.000 Срба.
Већ 21-22. априла 1941. године на састанку грофа Ћана и Јоакима Рибентропа, два главна осовинска министра спољних послова, договорена је демаркациона линија две окупационе зоне која је секла Рашку по пола, али се није односила на статус саме области као такве, који је остао отворен.
Зато је нови усташки режим у Загребу покушао да Независној Држави Хрватској, поред Срема те Босне и Херцеговине, припоји и ову древну српску област, ту колевку немањићке државности. Тако је један вод Усташке војнице (паравојне партијске формације) стигао у Пријепоље већ 29. априла, објавио да је „Санџак“ припојен НДХ, тражио од месних службеника да се закуну на верност својој новој држави, и поделио се у две посаде од којих је једна запосела железничку станицу на Увцу код Сјенице а друга отишла у Прибој.
Али, поглавник Павелић и његови бандити су играли игру којој нису били дорасли, упркос томе што је преко Сарајева у Загреб стигла делегација рашких муслимана са тврдњом да су они хрватски муслимани и са петицијом којом је тражено да НДХ збиља њихову регију анектира (било је 38 потписника, од чега су Пљевља и Пријепоље дали по десет, Сјеница шест, Прибој и Бијело Поље по пет, а Нова Варош два; Нови Пазар и Тутин нису дали ниједан потпис).
3. маја батаљон Усташке војнице стиже из Сарајева, са фесовима на главама, те они учвршћују своје позиције у Прибоју и на Увцу, а запоседају и Пријепоље и Нову Варош уз масовна паљења села, клања и силовања српског становништва. Српски жандарми се разоружавају и ливидирају, а босански кадрови се постављају на челне позиције у администрацији. Успостављају се усташки логори и табори (у питању су огранци усташке организације на нивоу котара и општина), па чак и огранци Усташке младежи.
Усташе у Пљевљима 5. маја траже да од Немаца да им предају град, што ови одбијају, будући да су чекали Италијане који је требало да стигну три дана касније. Ипак, усташе тихо успостављају своју власт коју ће Италијани распустити чим буду дошли, а њих протерати.
Средином маја ситуација је била таква, да су комбиноване немачке и усташке посаде држале Прибој, Пријепоље и Нову Варош, док су Бијело Поље и Пљевља били у италијанским шакама. Немци су били једини господари Сјенице, Тутина и Новог Пазара.
Маја месеца, као и у наредном периоду, демаркациона линија је више пута мењана, тако да је на крају немачки гарнизон остао само у Новом Пазару.
Зна се да су формације Усташке војнице састављене од локалних муслимана формиране у Бродареву, Новом Пазару и Сјеници, а неки кажу и да је ова област формално постала Милешевски котар у оквиру НДХ (котар је лепи старосрпски појам који одговара округу, док је избор имена — Милешевски — чист безобразлук и крађа туђе историје). Дакле, Загреб је Милешевски котар сматрао делом своје територије, постојао је и печат којим су се служили њихови органи власти, али то нису признавали они чије је мишљење било једино важно: Берлин и Рим.
Проблем за Павелића је био и у томе, што су упркос позиву појединих главешина рашких муслимана да се снаге НДХ распореде у сваком кутку те регије, сами рашки муслимани били врло подељени. Један већи део је заиста био за Хрватску, други мањи је био за прикључење Великој Албанији, трећи су били под Хаџиахметовићем за тесну сарадњу са Немцима, а четврти са црногорским колаборационистима.
Та подела најбоље се показује у „пучу“ који су 15. јуна у Сјеници извели прохрватски оријентисани муслимани а против проалбанске администрације. Вероватно се може рећи да су усташе, упркос свему, имале тих месеци власт над овим делом Србије.
Устанак све је ово пореметио; тада је добар део Рашке ослобођен, (већина градова су четници ослободили) практично све осим Новог Пазара, па се и усташка власт урушила, као и њихово војно присуство. Делови оружаних снага НДХ остали су до 7. септембра, када су их Немци и Италијани приморали да се повуку. 27. октобра потписан је уговор којим се НДХ званично одрекла свих амбиција према Рашкој, која је тиме подељена између окупиране Србије и италијанског протектората Црне Горе.
Неки сматрају да Немци нису подржали ове усташке аспирације да се не би додатно замерили Србима, те да је то исти разлог због кога нису подржали Павелићеву формалну анексију Црне Горе и Боке Которске након слома Италије 1943. године. Као што нису том приликом подржали ни нови покушај Загреба да приграби целу Рашку, за шта су чак имали подршку и великоалбанске владе у Тирани.
Desetine hiljada djece su pobili, samo zato sto su bili Srbi. A pogledaj kako se danas ponasaju prema nama.
Demokrate procitajte ovaj tekst i izadjite bar na trenutak iz partijske ogranicenosti i sluzenja zapadnim gazdama.
koji idiot je dao minus
Bravo za tekstopisca samo je zaboravio one koji su najvise srba pobili, mucili i obespraviliva to su brozovi komunisti. Ono sto pavelic nije mogao da dohvati naoruzavao je komuniste da pobiju sto vise srba. A komunisti, kao sto i sami tvrde, nemaju ni vjeru ni naciju a jos manje moral, razum i cojstvo. Pojavom ovog pokreta isplivao je najveci sljam koji se mogao zamisliti da postoji na ovim prostorima. Ali izgleda da im je dosao kraj.
Zbog budala kao sto si ti nikad Srbi nece na zelenu granu u Crnoj gori.I Srbija i R.Srpska je pomirila cetnike i partizane samo bilmezi ovdje ne popustaju.Nije ni cudo sto je najvise crnogoraca(teritorijalna oznaka) bilo na Golom otoku jer nista niste ni radili nego lagali i jedni druge slali tamo da se tada dodvorite partiji ko sto ae danas dodvoravate zapadnim ambasadama.
a komunisti su posebna prica
Treba svaki dan pisati, pidsjecati zlotvore na zla koja su cinili srpskom narodu. Mi smo htjeli da mirno zivimo sa drugima ali dzelati id sebe prave zrtve.Nece moci vise.Dodik je napravio jaku stvar.I mi uradimo.Mir nasim otislim braci i sestrama,Amin.
bravo
Свака част за текст!
Док постоји и један СРБИН, истина о страдању нашег народа неће нестати!
У Сребреници нине било геноцида!!!
У скупштини Црне Горе, усвојити резолуцију о геноциду над Србима!
Браво!!!
… Bravo za tekstopisca!
Ko zna zna … A ovaj, koji gođ da je, zna.
Odličan tekst, odličan!
Ocekujem da Krivi uskoro donese rezoluciju o zabrani spominjanja genocida nad Srbima. To bi bio logican nastavak price koju trenutno vodi.
Одличан и истинит текст
Postovani urednici portala IN4S
Potrebno je da obradite temu pocetka II svjetskog rata na sjeveru Crne Gore, narocito tokom mjeseca aprila 1940.godine.
Naime odmah po proglasenju NDH napisano je pismo muslimana sa sjevera Crne Gore Pljevlja, B. Polje, kao i iz Prijepolja Priboja i Nove Varosi.
Ovim pismom trazi se od Pavelica da ovi dijelovi Crne Gore i Srbije budu dio NDH!! Cak je Pavelic i primio delegaciju tzv. Sandzaka!!
Ove namjere je osujetio sporazum Njemaca i Italijana. A delegacije su brojale po 10-tak najuglednijih muslimana iz ovih gradova!!!
Брате мој… Управо сам написао текст о тој теми…. Прочитај… Наравно ако ми одобре ово на ИН4С пошто моје коментаре нашироко бришу
Нажалост лакше је набројати где није био него где јесте. Где год су Срби живели са њима и кад год државу своју ( не Брозову јер је и тад био)имали нису десио се геноцид над Србима. И сада се опет припрема геноцид. Ништа се променило није. Кривокапић припрема говор за годишњицу олује.