Пише: Максим Драшковић
Нико нема право на ту ријеч, осим Срба. Она је због њих и ради њих и измишљена. Због њих зато што су рођени, а ради њих зато што их треба истријебити.( Макар то била само нечија пуста жеља, као што и јесте). Ма каква грчка ријеч, какав двадесети вијек и четрдесет шеста? Та ријеч је стара таман колико и српски род, чак коју годину и старија – она је чекала спремна и предодређена, само је требало да се појаве Срби. А знали су сви да ће они доћи. Без њих би све било пусто, не би било ни геноцида ни убијања, а то не би било занимљиво. Нема ту ни најмање сумње – геноцид је рођена српска ријеч.
Свако Српче почини први геноцид самим рођењем, а онда редом на сваком кораку по један – нити престаје, нити посустаје, док год живе душе траје у њему. И кад убије змију у самоодбрани на путу, и вука у обору, и зеца у купусу, и свињу коју је ужирио да прехрани чељад… све геноцид за геноцидом. Ама, не може га ни смрт заучекати, него и њу претекне и уграби те преда од кољена кољену – тако да никад неће ни престајати тај Србинов крвави геноцидни пир.
А почели су откако постоје и откад знају за себе. Дође неко да им пали и отима кућу и баштину, а они дочекају, оће да му затру и траг и корјен. Дођу Турци, онако узгред – без намјере да се задржавају – само да узму мало „данка у крви“ и ништа више. Србима и то неправо, једва дочекају да се с неким покољу и поубијају. Ево им се и не крије – свака им епска пјесма о геноциду свједочи. Тако и прије и послије тога, све до дана данашњега, а какви су, биће и до сјутрашњега. Да има још неко тако крволочан – прости јади, него једино Србин не да никоме живота.
Други то и не помишљају, а камоли да чине. То не чине ни Американци, ни усташе, ни натовци, ни учековци… И кад им се тако нешто случајно деси – и кад Србе кољу, и кад бацају у јаме, и кад силују, прогоне и кад продају њихове органе… е, то није ни примаћи геноциду. То могу бити само неке узгредне чарке, најчешће само обични инциденти – а они само милосрдни анђели.
Најбоље би било да све признамо. Не само да признамо, него, ако неко хоће да нас истријеби као народ – да нам отме цркву, језик, или државу – још и да му честитамо. Ионако се наши главари утркују ко ће коме од наших злотвора чим прије нешто признати или честитати. Још, под капом демокрарског имена, оне који знају ко су и шта су, њихово родољубље и часну борбу, срамно називају пећинским и великосрпским национализмом. Не знајући да је, како су лијепо такве називали наши стари, најгоре бити никаква вјера, већ тобоже неки европејци и пусте Демократе. Баш братољубиво и родољубиво – нема шта. Да барем знамо и имамо „су чим изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове“. Или то, или да коначно том витештву и јунаштву, односно неправди, спознамо „праведну цијену“.
Али, да неко нешто не би погрешно схватио и протумачио, како то обично бива, одмах да се разумијемо. Нико, коме људско срце куца у грудима и ко држи до истине, правде, части и поштења, не оправдава било који злочин. Не само да не оправдава, него га најискреније осуђује, с које год стране долазио. И свима у животу треба да буде наук – да не чинимо другима оно што не бисмо жељели да други чине нама. Нарочито, нико нема ништа против било које друге вјере и нације – брат је мио, које год вјере био.
Нажалост, у овом нашем случају, многи своје отровне стрелице мржње устремљују против Срба у Црној Гори, не слутећи да се, по правди Бога, те исте стрелице, као бумеранг, враћају ономе који их одапиње у другога. Устремило се и кљасто и ћораво на српски род, као губа губава, кукавички, злострашћено и себично устало на Србе, чији су преци стварали ову (али не овакву, већ ону традиционалну и његошевску) Црну Гору и која је њихово вјековно огњиште. Ајде да кажемо, нека је још и просто што је рањени ДПС, којему у „мучењу издишу членови“, заједно са разним рзојевићима, драгињићима, папкаревићима, копитаревићима и комитаревићима – гурбеталима и лупеталима, кидисао да се врати на мјесто злочина. Њих некако и да разумијемо, болан је њихов пад с трона неправо узетог. Али, како схватити неке новинаре, који управо геноцидно мрзе један народ. Наравно, слобода изражавања и слободна ријеч – увијек и у потпуности. „Бог је слободу дао за човјека“. За новинаре нарочито. И слобода и сигурност. Али, ваљда мора бити мало и одговорности и објективности. Једнако и новинар, као и сваки човјек мора да пази да не препуни мјешину гријеха и да за свакога важи оно – „и само дотле, до тог камена, до тог бедема…“. Ипак, сваки новинар треба да буде слободнији од свих нас, да му не фали ни длака с главе. То је на првом мјесту. И сам сам, иако накратко, то био и све то добро знам.
Овдје је ријеч о нечем другом – о необјективности и двоструким мјерилима, и то, наравно само појединих. Има нека емисија Начисто, у којој је једино начисто да њен домаћин, нажалост такав се утисак неодољиво стиче, има геноцидну мржњу према Србима, ама ни Шуковић, или онај Мандић (е да су једини) му нијесу равни. У свакој емисији напенали једног по једног госта, који му долазе као мечка на рупу, и „стријеља“ унапријед припремљеним, циљаним, злурадим и једностраним питањима. Те признаје ли да се десио геноцид у Сребреници, те шта мисли о некаквој изјави блаженопочившег владике Атанасија о Муслиманима, те о нечијем личном праву да некоме оде на сахрану… Имате утисак да ће то питати (наравно само оне одабране које жели навести на танак лед) још најмање годину, па све кад би и сваку бабу довео у емисију.
Муслимани су наша браћа, нити треба ми њима да желимо, а камоли наносимо зло, нити они нама. Али, питам тог уваженог господина, хоће ли у своју иследничку емисију „позвати Његоша и његовог кнеза Рогана“, због сличних вриједносних ријечи, које су,наравно, изговорене у сасвим другом значењу? Што не пита, прије свих самога себе, а онда и све оне који су, условно речено, из супротног табора, да ли признају да је, рецимо, НАТО извршио агресију на нашу домовину и да ли је то у пуном значењу геноцид, кад се циљано убија један цијели народ и дјеца тог народа? Да не помињемо Јасеновац, многе јаме и жуте куће, гдје је масовно убијан српски (и не само српски) народ. Или кад колумниста Вијести (који би, сигуран сам, тражио да га зовемо колумнисткињом) каже да се министар правде „цјенка“ с двије трећине Црне Горе. Које двије трећине? Да није можда госпођа мислила на неубједљиву једну трећину, па јој се нешто задукљало у глави и тако побркала математику?
Но, нека их, нека вас питају, господо министри и наши народни посланици. То је њихово право. Нек вас питају шта год хоће кад им ви не умијете одговорити утуком на утук и презрети њихова геноцидна питања, него вас чине наивним (иако то нијесте) и наводе на танак и клизав лед. Лише оне честите хајдук-жене, оне „Чучук Стане“, која им зна одговорит фино, а „ни по бабу ни по стричевима“, већ попут оног Његошевог Мићуновић Вука, што га „Српкиња још рађала није…“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
