Генерал Пандуревић: Осим признања, тражимо извињење и покајање!

Пише: Винко Пандуревић*

У време када се наводно у Србији води унутрашњи дијалог о КиМ, свима онима који се баве политиком, теоријом државе и права, као и онима који активно или пасивно учествују или прате развој политичких процеса у вези са проглашењем тзв. Косова као самосталне државе, треба бити видљива директна супростављеност основних политичких и правних теорија о држави и праву, норми међународног права, права суверенитета и неповредивости граница држава с једне стране, и теоријских размимоилажења у сфери науке о политици и праву, реалполитичких и са позиција силе тумачења и примене међународних правних норми у функцији геополитичких интереса моћних сила, с друге стране. Такође, требали би се подсетити неких историјских чињеница које су биле пресудне и које су довеле до стања у коме се сада налази КиМ и држава Србија у целини, као и све чешћих захтева албанских лидера да се Србија „покаје и извини“ за све „лоше“ што је учинила Албанцима на КиМ, па и ван КиМ.

Да би албанска национална мањина на КиМ уопште дошла у позицију да се преко својих властитих институција, пре свих скупштине „Косова“, изјашњава о статусу дела територије Србије, тј. КиМ и о начину организације друштва и успоставе нове власти, стекли су се многобројни услови, пре свих историјски, унутар-друштвени, психолошки, политички, међународни и геополитички, и сви су се неповољно одражавали на Републику Србију.

Након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову (09. јун 1999), којим је заустављена агресија и наступио прекид оружаних сукоба снага НАТО са снагама ВЈ и полиције Србије, доношења Резолуције 1244 СБ ОУН, којом је реафирмисан територијални интегритет СРЈ, и Србије, а истовремено КиМ смештени под привремену управу ОУН, негирајући било какву улогу Србије у управаљању КиМ, уследило је повлачења ВЈ са КиМ и свих осталих институција државе Србије, а самим тиме је наступио и прогон српског становништва. Све је ово довело до успоставе привремених институција локалне самоуправе на КиМ и до отпочињања „политичког процеса како би се установио будући статус КиМ“ (процес је почео крајем 2005).

Елиминацијом са КиМ снага ВЈ и полиције Србије, и осталих институција којима је управљала држава Србија на КиМ, уласком снага КФОР-а, као оружане силе, која ће касније трансформисати „ОВК“ у безбедносне снаге Косова, Албанци успостваљају своје, етнички посве чисте институције власти, осим у неким општинама на северу КиМ. Историјска свест Албанаца на КиМ, од тзв. Призренске лиге („општеалбански национални покрет“), како они сматрају „сазрева“ и ослобађа се огромна друштвена енергија, испуњена снажним емоцијама народа, усмерена пре свега против Срба и на стварање властите државе, која би се у накнадној фази ујединила са Албанијом. Зато «скупштина Косова», не губећи време 17. фебруара 2008. проглашава независност аутономне покрајине КиМ од Србије, стварајући „Републику Косово“. (Ову одлуку је исте вечери Влада Србије поништила као противправни акт привремених органа Приштине).

Реч је о једнострано проглашеној независности, јер другачије није могло ни бити. Србија није могла саучествовати у стварању нове државе на својој територији, тако што би се сагласила са актима привремених институција у Приштини. То никада није много бринуло власти у Приштини, које имају снажну сваковрсну подршку најмоћнијих земаља света и наклоњеност одређених међународних институција. Албанци на КиМ, као и њихови савезници, сматрају и у то су „убеђени“ да имају историјско право на властиту државу на делу територије државе Србије, „јер су их Срби и српске власти деценијама држали под окупацијом, прогонили, ускраћивали људска и мањинска права, а у последњој деценији прошлог века су над њима чинили ратне злочине“ итд. Све је то по њиховом мишљењу „било разлог и давало им право на оружану побуну и ослобађање путем оружја и међународне оружане и војне помоћи“. Албанско друштво на КиМ је хомогено, етнички монолитно, дуго времена организовано на племенској основи, врло кооперативно са свим снагама које су усмерене против Срба. Све ово има снажну историјску и геополитичку димензију, које су „олакшале“ задобијање подршке моћних сила света пре свих САД и партнера из НАТО и исламских земаља.

Због свега наведеног албанске лидере нису бринули принципи међународног права, односно да ли је проглашење КиМ као неазвисне државе – „Републике Косово“, у складу са међународним правом. На руку су им ишли ставови моћних западних земаља, као и одлука Међународног суда правде, који је, одговарајући на неспретно срочено питање од стране органа власти Србије, у саветодавном мишљењу рекао да Декларација о независности Косова није у супротности са међународним правом, без да се бавио тиме да ли је Косово постигло државност. Суд је рекао „да једнострана декларација о независности није повредила међународно право, зато што то право не садржи забрану таквих декларација“ (из саопштења прдседника суда Хисаши Овада). Албанско косовско руководство и њихови ментори су добро знали да се на међународном плану, посебно ван СБ ОУН, може обезбедити снажна подршка за «косовску» самосталност, што је потврђено и признањем тзв. Косова од стране више од стотину држава чланица ОУН. Акт признања од других држава је постао конститутивни елемнт у процесу настанка државе. Иначе међународно право не регулише начине путем којих настају државе, али настанку скоро сваке државе предходе многи ратови, међународни конгреси, конференције, на којима се мењају постојеће границе и утврђују нове, па се онда води борба за њихово признање.

Такође и према општим поставкама и ставовима теорије државе и права и међународног права (критеријуми државности: постојано становништво, утврђена територија и суверена власт) заговорници «косовске» самосталности и државности могу без велике муке оправдати „Републику Косово“. Они сматрају да су већ решили проблем који је настао у сукобу теорија о настајању државе и уопште у сукобу националног законодавства и међународног права.

Посебан проблем који је остао за власти у Приштини и њихове патроне јесте проблем потпуног признавања субјективитета тзв. Косова у међународним односима, због немогућности приступања ОУН и препознавања ове творевине од стране универзалне светске организације. Ако би овај проблем решили онда би то био потпун крај српске државности на КиМ.

Власти у Приштини заједно са својим менторима и патронима сматрају да је „Република Косово“ „суверена држава“, призната од мноштва других држава чланица ОУН и да то питање мање зависи од става Србије. Оно што они од Србије захтевају и очекују јесте да Србија пре чина формалног признања и сагласности да тзв. Косово приступи ОУН, прихвати и призна „да су Албанци на КиМ били принуђени на оружани отпор и на проглашење властите државе, због терора који је била завела српска власт на КиМ“. Тражи се покајање за све „лоше“ што су Срби учинили Албанцима на КиМ. Наводно је „ауторитарни режим у Србији“, који је владао све до и током НАТО агресије на СРЈ, „чинећи злочине и вршећи тортуру над Албанцима на КиМ, не признајући њихова права“, био главни фактор који је гурнуо Албанце у оружану побуну.

Као подстрек у оваквом деловању и наступу Албанцима могу бити и изјаве покретача и заговорника унутрашњег дијалога, који без јасних аргумената кажу: „Још од 1878, од тзв. Призренске лиге, ми Срби нисмо желели да будемо довољно одговорни да разумемо снагу и жеље Албанаца…није данашња Србија кужна……не сме да буде бахата и арогантна као што је неретко била.“

Признати да српске власти кроз историју нису правилно процениле снагу албанског фактора, нити разумеле жеље и аспирације Албанаца (вероватно мислећи на аспирације на властиту државу на тлу Србије) може да води до прихватања и става да су Албанцима на КиМ била одузета основна људских права, да су систематски од стране државе Србије чињени наводни злочини и репресије над албанским становништвом, што би представљало индиректно признање „Републике Косово“. То наводно „наше неразумевање албанских интереса“, на свој начин схвата и амбасадорка самопроглашене државе Косово у Вашингтону Вљора Читаку која, говорећи о власништву над комбинатом „Трепча“, српско «својатање Трепче осуђује као српске колонијалне тенденције према Косову».

Управо су ово питања на којима ће власти у Приштини више инсистирати, позивајући се на хашке пресуде, захтеваће масовна суђења припадницима војске и полиције пред судовима у Србији за наводне масовне ратне злочине над Албанцима, уз истовремено подизање оптужница од стране специјалног тужилаштва «Косова» против Срба који живе на КиМ. Све то може индиректно довести до слабљења позиције Србије и појачавања притиска и уцена да Србија призна једнострано проглашену самосталност КиМ. Суд који је формиран за суђење припадницима „ОВК“, починиоцима ратних злочина над Србима, подићи ће симболичне оптужнице, али ће послужити као врста притиска да и судови у Србији интензивније и масовније процесуирају наводне починиоце злочина над Албанцима.

Све наведено у почетној фази може бити у функцији наводне осуде „диктаторског режима Слободана Милошевића“, а касније у функцији осуде српског народа и српске државе, која је наводно у континуитету деценијама „кршила права Албанца на КиМ“. Ради признања «косовске» самосталности од стране државе Србије, власти у Приштини ће захтевати „покајање“ због „систематског терора над албанским становништвом КиМ“. У овоме ће имати међународну подршку и подршку домаћих прозападних и пронатовских невладиних организација и појединаца. Власти у Србији на ово морају обратити значајну пажњу.

*Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: