Генерал који је издао све своје отаџбине

Граховац се у књизи олако одлучује на дрзак, подцењивачки и увредљив став према својим бившим колегама. Вређа их, назива „подрепашима“, „бандитосима“, „четницима“, „фашистима“ и пришива им увредљиве надимке. Заборавља само да помене надимак који је носио он – колеге су га, изврћући његово име, звали „Лагоје Натовац„.

На самом почетку треба бити јасан: књига пензионисаног генерала Благоја Граховца (на слици изнад) Гласови из глуве собе (Лагуна, Београд 2015) је, војнички речено, стратегијски задатак. Она је део пропагандне активности НАТО у Србији. Пажљиво су биране и питко изложене њене основне тезе, једнако пажљиво је одабран тренутак њеног издавања а сам тираж и медијска кампања, којом је праћена, личе на „поплаву“, која би требало да учествује у преокретању или бар корекцији јавног мњења у Србији, које је изразито неповољно кад је НАТО у питању.

Генерал се латио тешког задатка да ретушира и улепша слику НАТО у нашим очима и омогући сврставање Србије на западну страну у глобалном односу снага. Зато је ова књига и штампана у за наше услове фантастичном тиражу од 20.000 примерака, док је ниска цена гаранција да ће стићи до читалаца. Да се акција одвија по плану, видљиво је и по томе што се убрзано припремају нова издања, док генерал даје интервјуе новинама и учествује у најгледанијим ТВ емисијама. Није, наравно, Граховац случајно одабран за тако сложен стретагијски задатак.

Два генерала – два пута

Својевремено смо радили заједно у Команди ратног ваздухопловства у Земуну; он у одељењу за ваздухопловну подршку, а ја у одељењу безбедности. Тако знам да се ради о ванредно интелигентном и способном официру и пилоту. Уосталом, двојица наинтелигентнијих и најсвестранијих официра у то време – то смо сви ми остали официри знали – били су Љубиша Величковић (на слици испод) и Благоје Граховац.

Генерал Љубиша Величковић часно је 1999. године положио живот за своју земљу на ватреном положају ракетне бригаде, када је покушао да се супростави авионима НАТО, који су нас бомбардовали. С њим сам својевремено радио у 204. ловачком авијацијском пуку, где је био начелник штаба, а ја начелник безбедности. Генерал Благоје Граховац определио се за други пут, срљајући из издаје у издају и тражећи менторе по свету.

Уместо да је своје неспорне интелектуалне способности и знање употребио у корист и за интересе своје земље и народа, он све време ради против итереса Србије, наносећи јој велику штету. Можда би било боље да је мање интелигентан и способан јер би тако и штета по Србију била мања.

На први поглед, биографија и војна каријера генерала Граховца изгледају беспрекорно. Рођен је 1949. године у Невесињу (БиХ), завршавајући све школе на време, ваздухопловну војну академију у Задру као први у рангу, све до оне потребне за чин генерала. Био је одличан пилот и инструктор летења, обављајући војне дужности на свим нивоима, све до помоћника начелника Генералштаба за РВ И ПВО.

Али службена биографија не открива ни приближну слика о њему. Као официр безбедности, 80-тих година био сам задужен за безбедносну заштиту Команде РВ и ПВО и по томе знам да су његови претпостављени веома рано уочили његове људске мане, пре свега препотентност, каријеризам и подцењивачки однос према колегама. По томе и није био предвиђен за високе функције у војсци јер су оне подразумевале комплетну личност, која, сем врхунског знања и образовања, има и људске карактеристике на високом нивоу.

Његово вртоглаво напредовање догодило се тек после обрачуна у војсци 90-тих, кад је цела руководећа гарнитура старешина у РВ и ПВО смењена или пензионисана. У војсци је остао упамћен као један од ретких официра који је одбио да 90-тих брани своју родну груду и као врхунски пилот који нема ниједан борбени лет. Сада то правда својом далековидошћу, али официре не може да завара. Сви смо ми тада имали стотине разлога да не идемо у рат и само један да идемо. Реч је о одбрани српског народа, коме су претили погром и физичко уништење. Шта је превагнуло код Граховца, то само он зна.

После пензионисања генерал Граховац био је саветник највиших политичара Црне Горе, један од кључних у време њеног разлаза са Србијом. Слушајући његове тадашње изјаве против Србије и Срба, био сам сигуран да се потпуно определио и преселио у Црну Гору. Али био сам не мало изненађен када сам сазнао да је он све време Београђанин и да је такве изјаве писао из Београда.

Наравно да су наши непријатељи све то знали и да су одлучили да искористе способности генерала Граховца. Спорно је само то што су оне уперене против Срба и Србије, и редовно у корист некога ван Србије.

За распад СФРЈ криви Срби и КГБ?

И тако све до последњег задатка, у коме генерал учествује у реализацији планова ширења НАТО на Исток, што подразумева и улазак Србије у ову војну алијансу. Да би наша јавност прихватила НАТО као спас и једини излаз из кризе, полазна основа пропаганде је замена теза.

Управо зато у својој књизи за ратове и остало зло које нас је снашло генерал Граховац криви оне који су покушали да то спрече, док стварне кривце приказује као добротворе и миротворце. По њему, грађански рат у Југославији нису изазвали сепаратисти потпомогнути са Запада, него „злогласни и подмукли“ КГБ и Руси преко својих агената међу хрватским политичарима. По њему, САД и НАТО апсолутно нису криви ни за ратове који су вођени, па ни за бомбардовање Србије, јер, каже, нису то желели. Били су на то принуђени јер је руководство Србије смишљено, намерно, дуготрајно и упорно провоцирало да нас бомбардују, будући да је Милошевићу агресија НАТО одговарала како би учврстио власт и остварио хегемонистичке планове? Дакле, за генерала Граховца Срби су сами криви за све што их је снашло, док посебан значај у садашњој геополитичкој ситуацији (пошто је он стручњак за геополитику) има његова теза да су Руси криви за грађански рат на Балкану.

Након такве замене теза генерал Граховац креира и предлаже елементе „нове политике”, коју би Србија требало да води. Основни елементи те „нове политике”, по њему, су: „Србија у НАТО без алтернативе“ и „признавање државе Косово под одређеним условима“ (ти услови су да Срби на Косову и Метохији добију културну аутономију). За улазак Србије у НАТО генерал наводи пет „јаких” разлога, а ниједан против (бомбардовање и невине жртве и не помиње). Тврди да, ако га послушамо, хладно можемо да смањимо војску још три пута, јер ће о нашој безбедности бринути НАТО. Иако Граховац тврди да је то нека „нова политика”, она је одавно позната и може да се дефинише једном реченицом: увек буди на страни јачег, добро слушај и одмах изврши све што се од тебе тражи, и тако ћеш добити мрвице са стола. Како би онај ко то предлаже могао да разуме зашто Срби то не прихватају?

Граховац често сам за себе поносно говори да је „непокоран и непокорен генерал„? Зашто има потребу да то непрестано понавља, можда одговор лежи у оној народној – „ко о чему…„. Према његовим закључцима и препорукама, јасно се види да је одавно и покорен и сврстан.

Своје писање и комплетну акцију жели да прикаже као борбу против криминала и васкрслог фашизма. За криминал највише оптужује црногорско руководство, као да они нису били у томе када је и он био у њиховом тиму, али му то тада није сметало.

У служби НАТО

Суштина Граховчевог писања и пропаганде коју шири јесте промоција НАТО. Његова фасцинација пактом толика је да у целој књизи не само да није у стању да критички сагледа НАТО нити зло које производи већ ни да му пронађе једну једину ману.

Такође није у стању да сакрије своју нетрпељивост према Русији, која у књизи поприма размере параноје. Тако каже: „Срби су опседнути руском митоманијом„. Отуда је за њега сврставање Србије у антируски блок сасвим природна и нормална ствар, и чудом се чуди како то већина Срба не схвата. Уствари, чудна је само чињеница да Граховац, иако Србин, о Србима ништа не зна.

Граховац се у књизи олако одлучује на дрзак, подцењивачки и увредљив став према својим бившим колегама. Вређа их, назива „подрепашима“, „бандитосима“, „четницима“, „фашистима“ и пришива им увредљиве надимке. Заборавља само да помене надимак који је носио он – колеге су га, изврћући његово име, звали „Лагоје Натовац„.

Уосталом, генерал Граховац је био десна рука у решавању „стратешких“ проблема некадашњег начелника Генералштаба генерала Момчила Перишића, коме се тренутно суди због предаје поверљивх података шефу ЦИА за Балкан Џону Нејбору.

Акција „препарирања“ Перишића

Сад се генерал Граховац хвали оним чега би се свако други стидео: да је први тајни контакт генерала Перишића са генералима и функционерима НАТО организовао он лично у договору са тадашњим начелником Управе безбедности генералом Александаром Димитријевићем.

Уз логистику коју им је дало црногорско руководство, пребацили су Перишића хеликоптером полиције на амерички носач авиона у Јадрану, одакле се вратио „препариран“. Наравно, све је урађено тајно, без знања државног и војног врха земље (сем ако нису сматрали да су њих тројица врх). Зато не чуди што су сва ова тројица генерала касније често помињана по својим тајним везама са НАТО. С тим што се данас генерал Граховац једини тиме хвали, што значи да никада није схватио шта је уствари учинио и да је сваки самовољни тајни контакт са супростављеном страном недопустив и раван издаји. У исто време се чуди што га је војна служба безбедности једно време држала под надзором.

Граховац бесрамно приповеда о проблемима тадашњег војног врха са генералом Љубишом Величковићем приликом потписивања „споразума“ по коме су официри НАТО били смештени у наше војне објекте, који су касније бомбардовани.

Величковић је тада рекао „ја и НАТО никада заједно„, а да није остао на речима, показало се кад је, као доказ свог патриотизма, положио живот. Како се, међутим, зове оно што су учинили Граховац и њему слични? Они су нам у највише команде довели официре НАТО, да би, у складу са припремама за рат који су већ планирали, прецизно означили циљеве које ће бомбардовати.

Граховац много тога зна, али не зна шта је патриотизам, шта је издаја, шта је официрска част, а шта је срамота. Тврдећи у књизи да га је Слободан Милошевић презирао, заборавља да га је он увео у генералски кор и дао му не једну, већ две генералске звездице. Пошто га је Милошевић одбацио под сумњом да је страни шпијун, прихватило га је црногорско руководство Мила Ђукановића. Био је прихваћен због заслуга јер их је тајно извештавао о активностима и дешавањима у војсци (мимо официјелне линије извештавања). Ако генерал не зна како се то зове, неко ће морати да му каже: био је обична „кртица“ црногорског руководства, које је тада бринуо став војске према њиховим сепаратистичким намерама.

После тога био им је значајан саветник и извор података у време осамостаљења и затегнутих односа са Србијом. Са својим „тајнама из глуве собе“ добро им је дошао и нема дилема да је у то време нанео велику штету Србији. Нормализацијом односа између Београда и Подгорице његова улога је постала минорна и реметилачка. На крају је, видевши да му је истекао рок трајања, окренуо леђа и црногорској власти, и сада и на њих, као и на Милошевића својевремено, сипа дрвље и камење.

Граховчево хрватско становиште

Проучавајући психолошке комплексе других генерала, генерал Граховац не види свој комплекс више вредности. Поред тога, како сам каже, не подноси ни један национализам, а посебно српски. Зашто посебно српски? У његовој књизи јасно је да се ради о комплексу инфериорности, будући да сопствени народ гледа очима његових непријатеља, тврдећи да су „Срби и Србија затровани српским национализмом и великосрпским хегемонизмом„.

Штавише, он српски национализам аутоматски изједначава са фашизмом и сматра га за јединог кривца за сва зла на просторима бивше Југославије. Стварне разбијаче Југославије и креаторе зла није ни поменуо а камоли окривио? А и како то да уради када је своје ставове делио са бившим хрватским председником Стјепаном Месићем, и кључним хрватским генералима Антоном Тусом и Имром Аготићем, са којима се у време грађанског рата виђао и консултовао.

Граховац себе приказује као великог борца за очување Југославије, истовремено не скривајући фасциниацију према Месићу, који је својевремено, одлазећи са места у Председништву СФРЈ, рекао: „Мој посао је завршен, Југославије више нема„. Тешко је отети се закључку да је Граховац, описујући догађаје из преломних година свог народа, према њима усвојио хрватско гледиште и аргументацију.

То и непознавање ситуације били су јасни и по томе што је уочи сукоба на Косову и Метохији, као се у књизи сам хвали, предлагао да се оружје не дели тамошњим Србима како би сачували живу главу, него „нормалним“ Албанцима, који би оружјем чували Србе? Такву бесмислицу могао је само да изрекне онај ко није желео да зна о чему се на Косову ради, јер Албанци су већ имали оружје. Али зна генерал Граховац шта ради: таквим причама он само покушава да Србе оптужи за рат на Косову, који је ваљда био изазван непотребним наоружавањем српског становништва.

Своју хрватску визуру Граховац не напушта кроз целу књигу. Наиме, и сам сам се дуго питао како то да су Црногорцима постали ближи Хрватска и Хрвати, него Србија и Срби. Одговор у књизи нуди генерал Граховац, тврдећи да је био први који је саветовао Ђукановића да Црна Гора треба да се осамостали, потпуно дистанцира од Србије и повеже се са Хрватском. Дословно му је, каже, рекао: „Врата Црне Горе у свијет нису преко Београда, него преко Дебелог бријега“ (граница Црне Горе са Хрватском).

На крају, вредело би рећи и ово: генерал Граховац је осетио све привилегије официрског заната, али никад његову тежину, опасности, жртвовање и патње (највише је патио када су га изместили из Генералштаба у кабинет у Кнез Михаиловој улици). Иако се у књизи размеће бројем својих истомишљеника међу официрима, они су огорчени због његових поступака и писања. Подршку за своје тезе до сада је налазио искључиво у иностранству и међу онима који Србији и Србима не мисле добро.

Зато Граховац – који иначе зна све одговоре на сва питања – не може да одговори на једно питање, које се поставља деци у обданишту. Која је то његова држава, шта је његова отаџбина и ко је његов народ?

Да ли је то Србија, у којој лагодно живи у елитном београдском кварту, или Црна Гора, коју је преусмеравао према Хрватској, или је пак Република Српска, у којој је рођен, где су му родна кућа и родбина и за коју је одбио да се бори. Када тврди да је његов став „светски и наднационалан“, можда је његова отаџбина „свет“, с тим да, када он каже „свет“, мисли на Запад. Иако га сам не зна, књига Благоја Граховца нуди одговор: његова Отаџбина је свуда где се ради против његовог народа.

О књизи генерала Благоја Граховца Гласови из глуве собе (Лагуна, Београд 2015)

Аутор: Љубан Каран потпуковник КОС у пензији

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: