„Галеб који се смеје“ доноси срећу

Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 10 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 5 издања), Никола Маловић је недавно за београдску Књигу комерц објавио „Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле“ који нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе и мирисе Медитерана. Оснивач је Књижаре Со, херцегновске књижарске и издавачке куће.

Књижара ‘’Со’’ настанила се на главном тргу, некада Тргу соли, недалеко од места где је била прва бокељска, херцегновска књижара, коју је 1898. отворио Јово Секуловић, први српски обални књижар. Колико је та чињеница утицала да будете истрајни, одговорни и успешни у том послу?

Књижара Со по дозволи насљедника Јова Секуловића баштини традицију 122 година старог српског обалног књижарства, што нас чини веома поносним. Сваке полујубиларне или јубиларне године Књижара Со изда ћирилични спомен-печат и утискује га, по жељи купаца, на све продате књиге и на све продате разгледнице. Огромна је културна потенција тог спомен-печата.

Овог смо љета због корона наратива скромније прославили 16. Дане Књижаре Со – дане обновљеног градског књижарства и издаваштва. Минулих година се дешавало да људи из кафића на тргу негдје око 02.00 ујутру изненађено казују једни другима: Гле, књижара и даље ради?! То се дешавало (а надам се и да хоће у наставку) стога што је наша бутига постала обавезна станица, између осталог и зато што се ради о јединој класичној књижари у којој борави писац.

Прије неколико дана прича ми прошлогодишњи посјетитељ, коме сам тада потписао роман „Једро наде“, како га је супруга упитала од када то продавци потписују књиге?!

У професионалном смислу дефинишете се као писац, књижар и издавач. У којој се од ове три улоге највише проналазите?

Када бих себе у професионалном смислу приказао математички, мислим да би формула изгледала овако: 1+(1+1), што ће рећи да су сада већ књижар и издавач двије готово срасле специјализације, без којих писац који је постојао одраније не би могао да живи. Или барем не тако угодно.

Алегоријски роман ‘’Галеб који се смеје’’ представили сте на 64. Међународном сајму књига у Београду. Да ли сте током изолације радили на неком новом наслову и шта очекујете од овогодишњег Београдског сајма књига?

Током изолације радио сам више на томе како да препознам замке времена што долази, о чему сам све вријеме писао за Печат чији сам колумниста.

Од 2018. године рјешавам књижевне алгоритме новог романа и полако градим костур, али се још не усуђујем да напишем прву реченицу управо зато што ће се тек крајем ове и почетком наредне године искристалисати детаљи Великог ресета што слиједи. Сложићете се да би било глупо писати роман који је у старту застарио јер не подразумијева логику доба што ће доћи.

Истина, радња се увијек може смјестити у прошлост, али то није, рекао бих, мој манир, будући да је „Лутајући Бокељ“, мој први роман, писан с амбицијом да читалац помисли како описује актуелна времена. Прво издање „Лутајућег Бокеља“ појавило се у Лагуни 2007, и није до данас изгубило ништа од геополитичке или било какве друге актуелности.

Плашим се да Београдског сајма књига ове године неће бити.

Иако је опште позната чињеница колико је тешко бавити се издаваштвом, упркос томе објавили сте неке значајне књиге. Који су то наслови које бисте издвојили и на које сте поносни?

Најпоноснији сам на чињеницу да је Књижара Со, уз помоћ Министарства културе Србије и све три заливске општине, 2016. године објавила капиталну по значају – фотомонографију „Историја бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, која је уједно и историја Боке Которске јер прати историју највиталније привредне гране.

Потом, у јединој едицији коју имамо, у едицији „Бокељологија“, објавили смо фотомонографије „Поморска лица Боке Которске“ и „Људе и бродове“ Синише Луковића, највећег живот познаваоца заливске поморске прошлости. Ту су још многи наслови који се баве морским, поморским и бококоторским темама, од којих за крај ваља истаћи такође капиталну по значају, фотомонографију „Вита Которанин, неимар Дечана“ Риста Ковијанића.

До краја ове године требало би да се појави приређено издање књиге „Бока Которска“ Милоша Црњанског, за коју готово нико не зна да уопште постоји.

Колику улогу музика заузима у вашем животу и шта највише слушате?

Интуитивно сам, дакле као човјек музички необразован, схватио да када би се све три умјетности попеле на олимпијско постоље, музика би била на првом, књижевност на другом, а сликарство на трећем пак мјесту.

Волим да чујем мандолину, гитару и клавир.

Роман „Једро наде“, куриозитетно, писан је шест година са само двије Вангелисове композиције у слушалицама: „Conquest of Paradise“ и „12 o`clock“. Те двије композиције читалац ће наћи и у књизи.

Што се музике укрштене са „Галебом који се смеје – романа за децу и одрасле“ тиче, почесто потенцијалним купцима пустим у Књижари Со музику из романа. Нека читалац овог текста укуца на Јутјубу „Банане 777“ и добиће пјесму која доноси срећу. Будући да је „Галеб који се смеје“ први роман интензивно илустрован фотографијама географије у којој се одиграва радња, усудио бих се рећи (посебно након бројних досадашњих импресија читалаца) да и роман „Галеб који се смеје“ доноси срећу.

(Портал Поркулум, 29. август 2020)

Драгана Илић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: