Фреди Клонер: Како сам преживио испитивање Гестапоа и Аушвиц

 Фреди Кнолер (93) преживио је током Другог свјетског рата испитивање Гестапоа, логор Аушвиц и марш смрти на температури испод нуле, преноси британска мрежа Би-Би-Си, уочи 70. годишњице ослобођења Аушвица.Прије рата, у Бечу је живјело 170.000 Јевреја, док их је на крају рата било свега 6.000. Један од оних који су успели да побјегну нацистима био је Кнолер.

Када је Њемачка анектирала Аустрију 1938. године, Кнолера, који је тада имао 17 година, родитељи су послали код пријатеља у Белгију пошто су веровали да ће тамо бити безјбедан.

Хитлерова војска је, међутим, извршила инвазију на Белгију 1940, те је Кнолер поново био приморан да бјежи из земље. Изабрао је Француску.„Читао сам безобразне књиге о Паризу, Монмартру, Мулен ружу с полуголим плесачицама и тамо сам желео да одем“, рекао је Кнолер.

Међутим, пошто је имао њемачки пасош ухапшен је већ на француској граници и у мају 1940. пребачен у логор за непријатеље Француске, одакле је успио да побјегне када су нацисти мјесец дана касније ушли у Француску.Кнолер је успио да стигне у Париз, где је набавио лажна документа и нашао посао – водио је нацистичке војнике по ноћним клубовима и борделима.

У јулу 1943. године, Кнолера, који је тада имао 22 године, ухапсио је Гестапо.

„Видио сам двојицу цивила како ми прилазе. Обојица су носили шешире и дуге кожне мантиле, и смјеста сам схватио да су сигурно из Гестапоа“, рекао је он.

Одведен је у сједиште Гестапоа, у велику просторију с портретом Адолфа Хитлера на зиду, гдје га је један официр испитивао.
„Док сам говорио, видео сам на његовом столу пластичну људску лобању. Када је примијетио да је гледам рекао је, ‘та пластична глава, то је јеврејска глава јер су нас научили како да препознамо Јевреје по структури лобање'“, испричао је Кнолер.

„Онда ми је пришао, стао иза мене и спустио ми дланове на главу, проучавајући је. Не стидим се да признам да сам сквасио панталоне јер сам био увјерен да ће препознати да сам Јевреј“, рекао је он.

„Рекао је: ‘Да, видим да имаш добро њемачко поријекло и мислим да би требало да се прикључиш нашој организацији као преводилац, зарађиваћеш много новца, а радићеш и са сопственим народом'“, присећа се Кнолер.“Био сам запрепашћен и смијао се у себи… Каква пустоловина, да избјегнем Гестапо и још да ме зову да радим за њих“.
Кнолер није намјеравао да прихвати посао, већ се обратио једном пријатељу за помоћ и овај га је упознао с вођом француског Покрета отпора. Младић се прикључио отпору и ускоро се обрео на југу Француске, гдје се борио против немачких војника.

„За мене је била велика радост да се борим против непријатеља, умјесто да зарађујем новац од њих“, рекао је Кнолер.

Научио је да пуца и да поставља експлозив на жељезничку пругу.

„Воз је дошао, чули смо експлозију, видио сам локомотиву како се преврће и онда се читава композиција урушила. Ми смо побјегли назад. Морам да признам да је то било фантастично“, рекао је он.

Кнолер се ускоро заљубио у лепу мештанку Жаклину, али она га је после једне свађе одала жандармима, који су га ухапсили и мучили гасећи му цигарете по тијелу како би одао саборце.
Када више није могао да издржи мучење, Кнолер је признао свој прави идентитет и у септембру 1943. је изручен Гестапоу, који га је послао у Аушвиц, где је остао скоро до краја рата.

У логору је преносио вреће с циментом тешке 25 килограма на 25 степени испод нуле, а тјерали су га и да трчи док их носи.

У јануару 1945, док су се руске трупе приближавале, Аушвиц је евакуисан. Кнолер и већина затвореника послати су на 50 километара дуг марш смрти по хладноћи до града Глајвица.

„Ходали смо, у танкој одјећи, путем покривеним снијегом и ледом. Неки људи би се само срушили на леденој хладноћи“, рекао је он.

„Ако неко не би могао више да хода, Њемци би га убили. Неки људи су покушавали да побегну, али Њемци су и њих убијали“, рекао је Кнолер.
У маршу смрти је учествовало скоро 60.000 логораша, од којих 15.000 није преживјело.

„Ходао сам и ходао не мислећи шта је с другима. Видео сам како убијају људе, али то ме се није тицало. И даље сам ходао, и даље сам био жив“, рекао је Кнолер.

Преживјели су укрцани на возове и упућени у концентрациони логор Берген-Белзен, на сјеверу Њемачке, где је Кнолер остао док логор 15. априла 1945. године нису ослободиле британске снаге. У том тренутку био је тежак свега 41 килограм.

Кнолер је послије рата отпутовао у САД, гдје се нашао с двојицом браће. Тамо је упознао Фреду, с којом се вјенчао, и пар се потом преселио у Лондон.

Кнолер 30 година није био у стању да говори о свом искуству током Холокауста, али дјеца су га на крају убиједила да се отвори.
Судбину својих родитеља открио је тек 1995. године: отац и мајка су му 1942. године били депортовани из Беча и, игром случаја, обрели су се у Аушвицу у исто вријеме када је и он био тамо, али су обоје убијени 1944. године.

„Поносан сам што сам се борио за сопствени живот и што сам био у стању да испричам свету шта се догађало“, рекао је Кнолер.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: