Фјодор Лукјанов: Нема рјешења сиријског питања без учешћа Москве

Пише: Фјодор Лукјанов

Сиријска операција руских оружаних снага, која је започета 2015. године, за већину коментатора је постала неочекивана и у почетку је била примљена с узнемиреношћу. Чула су се поређења са кампањом СССР у Авганистану и САД у Ираку, а такође и дискусије како нема разумијевања за финални задатак и, најважније, exitstrategy.

Посебна нервоза се појављивала од ризика сукоба (случајног, али са несагледивим посљедицама), са оружаним снагама других држава које имају велику војну моћ, које су дејствовале у региону Сједињених Држава и Турске.

Резултати постигнути послије нешто више од четири године, такође су доста неочекивани. Претпоставимо да је било могуће предвидјети промјену ситуације у Сирији, ипак се умијешала једна од војно најмоћнијих држава свијета. Али, је ли неко могао претпоставити да ће Русија почети да важи као главни спољни играч на читавом Блиском Истоку, као држава од које зависи баланс снага и усмјеравање даљег развоја. Зашто је до тога дошло и шта из тога произилази?

Питање, које се најчешће поставља у вези са руском операцијом: која је стратегија Москве у Сирији и који је њен коначан циљ?

Таква позиција се темељила не толико на ранијим односима, који су повезивали Дамаск и Москву, колико на основном увјерењу: обнављање стабилности региона је могуће само учвршћивањем постојећих режима, а не њиховим смјењивањем. Промјена режима, како је показало искуство из Ирака Либије и Египта, води у појачавање хаоса. Руска позиција је имала улогу катализатора у догађајима у Либији, у којима се Москва није појављивала као препрека спољном мијешању, и резултат је био поражавајући, чак и с гледишта визуелних представа (читав свијет је видио звјерско убиство Гадафија).

Од тада се није мијењао задатак Русије – учвршћивање режима и обнављање његове контроле на максимално могућој територији Сирије у оквиру њених међународно признатих граница. Након тога је Русија у потпуности стала на страну Асада, у почетку политичко-дипломатским, а касније и војним методима. Оружана интервенција је затребала у оном тренутку када је постало јасно, да без ње Дамаск може да падне.

Еластичност Москве у Сирији атипична за руску спољно-политичку праксу

Рјешавајући овај задатак, Русија је показала способност да умије веома вјешто да искористи различите инструменте – војне, војно-политичке, дипломатске, културно-информационе. Треба признати да је еластичност, коју показује Москва, реализујући свој подухват у Сирији, атипична за руску спољно-политичку праксу. Унеколико је ово повезано са великим бројем играча, од којих зависи постизање резултата. Њихови интереси или се сасвим не подударају, или су подударни само у појединачним аспектима. Ово усложњава формирање досљедног курса, али истовремено стално пружа ситуационе могућности. Ово Москва вјешто користи, успијевајући да са свима, без изузетка, значајним снагама, одржава пословне односе.

Постао је изузетан такозвани астанински троугао – стално дјелујући формат разматрања ситуације у Сирији, уз учешће Русије, Турске и Ирана. Његова изузетност се састоји, у првом реду у томе, што ова три учесника у Сирији имају, ако не сасвим супротстављене, оно веома различите интересе. Друго, ниво повјерења између „страна“ троугла, благо говорећи, било би пожељно да је бољи. Управо зато, када су у јануару 2017. године почињали преговори, већина коментатора је сматрала да се ова конфигурација неће дуго одржати.

Међутим, прошле су већ три године и учеснице успијевају да превазилазе интензивне кризе и да очувају међусобне односе. Темељ овој постојаности, како је већ наглашено, није подударност интереса или међусобне симпатије, већ прецизно прагматично схватање: ниједна од три учеснице преговора, не може постићи реализацију својих циљева у Сирији без судјеловања, или макар неутралности двају осталих.Испоставља се да је ово у потпуности ефикасна основа за кооперацију.

Прагматични односи Русије и Турске

У овом контексту су посебно интересантни односи Русије и Турске. Историјски они су презасићени оштрим неслагањима, а уочи заједничког дјеловања поводом Сирије, стране су се налазиле на ивици рата (послије инцидента, у јесен 2015. године, када су турске војне снаге срушиле руски авион). Али здрав разум и неизбјежност да се рјешавају питања од заједничког интереса, нашли су се у првом плану, и сада Русија и Турска тијесно и стално сарађују.

Јасно је да је за предсједника Ердогана најважнија тактика изграђивање односа са Вашингтоном. Он игра веома рискантну игру са Трампом, показујући висок степен независности. А за то такво представљање користи односе са Русијом, укључујући и војно-техничке.

Анкара није заинтересована за раскидање односа са Вашингтоном, али би жељела да квалитетно промијени карактер односа, у правцу много веће слободе маневрисања. У Москви ово одлично разумију, тако да су међусобни односи са Турском гранично пословни и прагматични, без стратешких очекивања. Ипак, почевши од изнуђене сарадње, односи су узнапредовали довољно далеко. Разлог је отвореност шта стране желе да постигну и шта су све у стању да предузму због тога. Без сентименталности и идеологије.

Спољни играчи без ефикасног утицаја на ситуацију

Успјеси Русије у Сирији дијелом су повезани са тиме што остали спољни играчи нијесу могли да понуде било какву досљедну релацију. Политика Сједињених Држава почела је да губи јасне обрисе много прије Трампа. Од самог почетка није било јасно шта је жељела у Сирији да постигне администрација Барака Обаме. У Трампово вријеме је управо ова политика постала јаснија – уништење „Исламске државе“ и то би било све, других интереса немају.

Неспособност САД да формулишу орјентацију циља (на првој етапи) и непостојање жеље за озбиљним улагањима (даље) направили су вакуум у дјеловању, који су испунили други играчи, у првом реду Русија.

Европска Унија практично не учествује у сиријском, па ни у читавом блискоисточном сукобу. Испоставило се да Европска Унија, једноставно, нема инструменте за ефикасан утицај на ситуацију, будући да је она доста брзо прешла у класичну војно-политичку фазу, а то уопште није она сфера, у којој је Европска Унија јака. Сада у Европи полажу наду у етапу постконфликтног регулисања, када затреба оно што Стари Свијет има – новац за обнављање. То дјелимично може вратити Европу у сиријски сиже, мада је питање прије средњорочно, или чак дугорочно.

Што се, пак, тиче регионалних играча, развој догађаја је показао: утицај остварују они, који су спремни озбиљно да ризикују и оштро да реагују, покушаји да учешће прође „преко туђих леђа“ су истрошени. Зато Турска, Иран и Русија имају кудикамо веће могућности, него, на примјер, Саудијска Арабија. Мада је на почетку степен утицаја Ер-Ријада, на „арапско прољеће“ био значајан, обилата финансијска подршка одређених група је била у прилици да пољуља ситуацију.

Русија најутицајнији регионални играч

За четири године војних операција Русија се стварно претворила у најутицајнијег регионалног играча, без чијег учешћа и сагласности тамо практично није могуће ништа урадити. Ово још не значи способности за регулисање конфликта, али у поређењу са другима, пружа максималне могућности утицаја на овај процес. При томе су без основа очекивања неких блискоисточних актера да ће Русија сада, или замијенити САД у улози патрона, или ће се, у крајњем случају, потрудити да се поврати на статус СССР. И ствар чак није ни у томе што Русија за то нема довољних ресурса или амбиција.

Модел регионалне политике прошлог вијека, који се наставио на неко вријеме и у овом стољећу, а који подразумијева присуство јаког или јаког спољног патрона, сам по себи одлази у прошлост. Сада није могуће управљати регионима, што показује искуство свих дијелова свијета од Источне Азије до Латинске Америке, а тим више Блиског Истока. Зато је у многим крајевима упражњена ниша полуге за балансирање, која је у стању да регулише ниво затегнутости и да олабави контрадикције различитих учесника локалне политике.

У том погледу Русија је несумњиво сакупила поене. Руске могућности на Блиском Истоку значајно су увећале статус земље у међународној хијерархији – то је, говорећи језиком тржишта, вриједна актива у процесу глобалне међусобне сарадње. Ваља нагласити, да су уочи почетка сиријске војне операције, у јесен 2015. године, земље Запада намјерно ограничиле простор дијалога са Русијом само минским процесом и украјинском кризом, настојећи да самим тим изврше притисак на Москву. Сада се ситуација кардинално измијенила, умногоме захваљујући активности на Блиском Истоку. Разумљиво је да је циљ Русије да учврсти своје стратешке положаје у Сирији, учинивши тамо своје базе тачкама ослонца у Средоземљу. Ово је, међутим, питање које се не тиче контроле региона, већ позиције у широком међународном смислу.

Сиријска операција није постала велика унутрашња тема у руској политици. Наравно, у првој етапи, када је руска армија, за многе неочекивано, показала веома импресивне могућности, то је изазвало пријатан утисак на јавно мњење. Међутим, у информационом погледу Сирија никад није достигла степен напетости као Украјина, а временом се претворила у сличну рутину, која није производила јаке емоције ни на једној страни. Што се, пак, тиче стручњака, они се, као и раније, изјашњавају да сиријска операција, без обзира на успјехе Москве, и даље остаје крајње сложена и рискантна. Она захтијева сталан и напоран рад на свим нивоима а рјешење проблема је још далеко.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: