Философија и стварност
Пише: Иван Милошевић
Чему данас философија? То питање поставља се још од старих Грка, па све наовамо до савремених философа. Сваки одговор био је тако формулисан да је захтијевао нова запиткивања: Чему философија? У овом питању, заправо, се налази и смисао философирања. Философија и јесте философија, јер у сваком времену саму себе доводи у питање и наново креће у осмишљавање себе саме, али и свијета и човјека у њему.
Тамо гдје се човјек пита зашто је човјек, философија почиње да дише и уводи човјека у мишљење о себи самоме, свијету у којем живи и илузијама од којих је наша и ововремена стварност саткана.
Питање чему философија је, заправо, питање: чему човјек и свијет? И на то питање, барем из угла философије, нема одговора – јер сваки одговор важи за вријеме или епоху у којем је дат, а ново вријеме и нова епоха захтијева нови одговор. Због тога је философија потрага за несазнатљивим, потрага за суштином која нам стално измиче и дешифровање њених ријетких пројава у стварности.
Пројаве суштине, наравно, не виде сви, наслуте је само они који се грију на огњу философије и њеној упитаности над самом собом и својим смислом. То трагање за несазнатљивим је идеја водиља философије, а они који у тој интелектуалној авантури застану и прогласе неку од бројних појава суштине коначном, и која објашњава све оно прије и послије ње, постају без сумње образовани људи, можда државници, просвијећени политичари, али не и философи. Јер философу не приличи да стаје на једној успутној станици на путу до суштине (ту може само да предахне). Његова мисија је да у овом свијету не буде дио овог свијета, већ његов немилосрдни критичар. Философ сумња у све што види око себе, па сумња и у сопствену сумњу, али то не ради да би себи обезбиједио неки лагодни интелектуални положај, него да би друге поучио и натјерао да мисле о себи и смислу, те са тих питања скинуо наслаге манипулативних идеологија, политичких мешетарења и квазифилософских одговора.
Па, чему философија у нашем времену? Као и раније, тако и у нашем времену философија поставља немилосрдна питања и раксринкава „рибаре наших душа“ (Ђуро Шушњић). Након философског пропитивања (зашто и чему) падају све маске манипулатора нашег свијета, од тобоже великих државника до очева нације и хуманиста са императорским претензијама. Послије философског запиткивања сви они, огољени до кости, приказују се као приземни, али и надарени, манипулатори који вишак енергије или духовног талента, умјесто за откривање суштине, користе за владање овим свијетом. Можда су се они на првом философском степенику и показали као философи, открили нешто од суштине, али то сазнање, умјесто да употребе за наставак интелектуалне авантуре, искористили су како би другима наметнули своје сазнање и од њих створили вјерне сљедбенике. Они који траже сљедбенике увијек кажу да знају више од њих, те да без њих не могу ништа, али да заједно могу све. У таквом друштву, философија нема шта да тражи и без имало пардона она напушта тај караван и циркус људских сујета и духовне немоћи, и наставља путем гдје је самотњаштво интелектуални избор и одговор на философско питање: Чему?
Кога философија грије увијек је зимоморан. Тај апсурд тјера философа да не застаје и не предаје се чарима овога свијета, јер његов свијет је негдје сакривен иза свега тога и суштина је његовог погледа на свијет. Ватра и зима као на филмској траци смјењују се на философском трагању и не дају философу да буде чврсто на ногама ни у овом ни у оном свијету („Путем је овим грење. И дубље ли нас нема дубље се отвори спасење“, Момчило Настасијевић).
… Samo na izgled jedna komplikovana nauka.
Kontroverzna i kontradiktna.
Može čovjeku da bude na korist, ali i na štetu!
Sve zavisi od čovjeka. Njegova saznajna aparata … Razumjevanja.
U osnovi jedna opasna disciplina, ishodište svih ideologija pa i religioznih obrazaca.
… Njime valja pažljivo rukovati.
Ako ne napravi štetu, može biti i od koristi!
Mudroslovlje je naša riječ.