Насловна Мозаик Филмска прича о хероју са Косова, икони српских навијача (ВИДЕО)

Филмска прича о хероју са Косова, икони српских навијача (ВИДЕО)

0

Пре тачно 17 година српска полиција и војска су, предвођени Вељком Раденовићем, ослободили Ораховац од опсаде УЧК терориста. У његову част је тим поводом спевана, сада већ чувена песма, о чему је за Телеграф причао њен писац и композитор – Гаврило Кујунџић

Тешка времена рађају велике јунаке! Људе спремне на све! Неустрашиве ратнике, који се не плаше, да за слободу и своју земљу дају и оно највредније – свој живот. Такав је био и Ђенерал Вељко Раденовић, који је стекао славу исказаним херојством током рата на Косову и Метохији.

Меци су му пролазили поред главе, борио се прса у прса са најозлоглашенијим терористима у најтежим условима. Био је шећераш, али га ни болест није спречавала да посустане у борби, већ се често догађало, по предањима његових сабораца, да у једној руци носи шприц са инсулином, а у другој пушку.

У његову част, спевана је једна од данас најпопуларнијих родољубивих песама међу Србима, коју су међу првима популаризовали навијачи Црвене звезде.

У питању је песма Ђенерале, у изведби Косовских божура, коју је компоновао Гаврило Кујунџић из Ораховца.

Инспирација за песму дошла му је управо у овом месту у срцу Метохије, чувеном по невероватном вину и невероватно плодној земљи, на којој су засађени прелепи виногради, због којих Ораховац носи епитет рајске баште.

Ипак, током ратних дејстава на подручју Косова и Метохије, ”рајска башта” је током јула 1998. године претворена у пакао.

УЧК терористи су заузели град, киднаповали Србе на које су наишли и окупирали га са свих страна. Из пакла их је спасила српска војска и полиција, а прва јединица која је ушла у град и ослободила га, била је она коју је предводио Вељко Раденовић – Посебна Јединица Полиције из Призрена.

Гаврило је за Телеграф, присећајући се тешких времена, описао тренутак који га је инспирисао да напише, сада већ чувену песму – Ђенерале.

„Ја сам написао ту песму оног момента кад сам испред цркве видео мог пријатеља и друга Вељка, кога сам дуго познавао. Тад сам схватио да смо ослобођени, била су то страшна четири дана опсаде“, присетио се Гаврило, и признао да је заплакао, сећајући се тих тешких дана пре 17 година, јер је прва жртва опсаде био његов сестрић, кога је погодио терористички снајпер.

Гаврило је мислио да за Србе у Ораховцу нема спаса, а онда се као спасилац појавио Вељко Раденовић, са својом Посебном Јединицом Полиције из Призрена, која се прва пробила у Ораховац, разбивши терористичка упоришта.

„Велике битке је водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак захвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. године.

После неколико дана опсаде, када сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца“, исприричао је за Телеграф Гаврило Кујунџић, а затим и описао изглед Ђенерала Вељка после вишедневних борби са терористима.

„Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села Зрзе и Бела Црква. Какав је војвода био сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао“, истакао је за Телеграф песник и композитор песме Ђенерале, једне од најпопуларнијих родољубивих песама које се певају на Звездином Северу, а популарна је и међу осталим навијачима у Србији, јер сви они цене лик и дело Вељка Раденовића.

Окупација Ораховца

УЧК терористи су током 1998. године држали под контролом велика подручја на Косову и Метохији, и водили су борбе са српском полицијом, тероришући и убијајући српски народ. Тако је 17. јула 1998. године око 1.000 до зуба наоружаних терориста упало у Ораховац, где су преузели све виталне институције – општину, пошту, дом здравља, а под опсадом су држали и две зграде у којима су се налазили српски полицајци.

По уласку у град терористи су киднаповали грађане српске националности, укључујући жене и децу и одвели их су их у правцу Клечке, где је већина цивила зверски мучена, масакрирана и спаљена. Каснијом истрагом пронађена су тела 40 српских жртава.

Чим су заузели Ораховац, припадници ОВК су прекопали саобраћајнице, поставили мине на мостовима и улицама, поставили барикаде у виду камиона са песком и минирали их.

Утврдили су се по кућама и двориштима, а на узвишењима и доминантним тачкама су се распоредили снајперисти, што је отежавало кретање, пристизање и организовање деблокаде града. Ораховац је практично претворен у неосвојиво упориште.

Требало је брзо реаговати да би се спречио већи масакр над Србима и да би се деблокирали опкољени полицајци.

Ослобођење града

Наредног дана започело се са операцијом ослобођења града. Она је почела 18. јула, када је разбијено неколико заседа око Ораховца и у селу Бела Црква. Наредног дана су српске снаге, појачане додатним људством из војске и уз пратњу неколико тенкова и оклопних возила, кренуле у ослобађање Ораховца. Вођене су жестоке борбе на улицама Ораховца. Сам град ослобођен је 19. јула, УЧК терористи су били тотално разбијени, а добар део њих и заробљен.

Борбе са преосталим припадницима такозване ОВК трајале су и наредних неколико дана у селима око Ораховца, да би 22. јула биле и коначно завршене победом српских снага, док су се терористи дали на бег у правцу Дренице и Малишева, где су имали упоришта.

Саму битку за Ораховац у којој су удруженим снагама српска војска и полиција до ногу потукли УЧК терористе, детаљно је у видео интервјуу описао генерал, а у време ослобађања града пуковник, Божидар Делић, који је и сам са војском учествовао у борби против терориста.

Ђенерал Вељко Раденовић

Вељко Раденовић је рођен 17. маја 1955. године у Пећи. Раденовићи су пореклом из Црне Горе, из села Метеха код Плава, а на Косово и Метохију су се преселили после Другог светског рата.

Од тренутка када се запослио у полицију, Вељка Раденовића је пратио глас одлчног полицајца и доброг човека. До 1992. године био је командир истуреног одељења у селу Средска, које је 12 километара удаљено од Призрена.

Те године је основана Посебна Јединица Полиције, чији је он био командант. Јединицу је чинила мала, али одабрана група полицајаца, који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Учествовао је и у рату у Босни, на релацији Вишеград – Фоча – Горажде, а потом и Славонији и Барањи, све до потписивања Дејтонског споразума.

Прославио се у борбама против терориста на Косову и Метохији, а нарочито ослобађањем Ораховца јула 1998. године.

Због шећерне болести било му је забрањено да се излаже стресним ситуацијама, али он није марио за то, већ је често знао да у једној руци држи инсулин, а у другој пушку, а затим изговори његово чувено ”За мном, браћо” и крене у јуриш.

Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали.

То је и овековечено у песми Гаврила Кујунџића, да предање о Ђенералу Вељку остане записано за сва времена, и да се преноси на будућа покољења.

Вељко Раденовић је био радо виђен гост хуманитарних концерата које су Делије организовале у циљу помоћи народу на Косову и Метохији, а песма Ђенерале често се пева на Северу.

Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо 29. септембра 2012. године у Крушевцу. Сахрањен је на новом гробљу у том граду, без икаквих државних почасти.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here